Gorgona je mitološko čudovište toliko užasnog lika da se svako ko na nju baci pogled smesta pretvarao u kamen. Homer pominje samo jednu Gorgonu, ''strahovitu neman groznu i užasnu'', čija se glava nalazi na Zevsovom štitu, ali Hesiod kaže da ih ima tri i da se zovu Stena, Eurijala i Meduza. Po tom mitu, dve starije sestre su besmrtne, a najmlađa, Meduza, smrtna, pri čemu samo nju zovu Gorgonom. Priča se da su Stena i Eurijala oduvek bile grozne - sa zmijama umesto kose, zubima kao u vepra, pljosnatim nosem i krilima od tuča - a da je Meduza bila lepa dok je nije unakazila Atena (Atina) zato što je u njenom svetilištu zavela Posejdona. Meduzu je ubio Persej, na taj način što joj se, po Ateninom savetu, približio idući unatraške i gledajući u štit kao u ogledalo: jedino tako ga Gorgonin pogled nije mogao okameniti. Dalje se priča da su iz Meduzinog tela, kad joj je Persej odrubio glavu, izašli plodovi njene veze sa Posejdonom - krilati konj, Pegaz i čovek po imenu Hrisaor (Zlatni Mač). Pobegavši od osvete Meduzinih sestara, Persej je njenom glavom najpre okamenio neke neprijatelje, a zatim ju je predao Ateni, na čijem je oklopu ostala zauvek. Gorgonina glava, sa svim jezivim dataljima, bila je omiljen motiv u arhajskoj umetnosti, što potvrđuje da je ona prvobitno morala biti apotropajon - sredstvo da se odagnaju zle čini. U klasničnom periodu, Gorgoniin lik je humanizovan, a u helenizmu su je čak prikazivali kao izrazito lepu devojku mirnih i tužnih crta lica.

Literatura:

Vladeta Janković, Imenik klasične starine: mitologija, istorija, umetnost, Beograd 1996.

Izvor slike:

https://commons.wikimedia.org/wiki/File%3AMedusa_by_Carvaggio.jpg