Isoroku Jamamoto (Nagaoka, Nigata, 4. april 1884. — Bugejnvil, 18. april 1943) je bio japanski admiral i vrhovni komandant Japanske carske mornarice u Drugom svetskom ratu. Rođen je u Nagaoki kao šesti sin školskog službenika, a usvojen je od strane porodice Jamamoto. Studirao je na japanskoj mornaričkoj akademiji i ranjen je tokom Rusko-japanskog rata. Kasnije je studirao na Harvardu a za vreme 1926. i 1927. služio je kao mornarički ataše u japanskoj ambasadi u Vašingtonu. Koministar japanske mornarice postao je 1936, a 1941. postao je vrhovni komandant japanskih mornaričkih sila. Jamamoto se protivio ratu sa SAD (jedan od retkih) i predvideo je poraz Japana ako bi sukob trajao više od godinu dana. Međutim uprkos svojim uverenjima, Jamamoto je isplanirao prvi japanski napad na američke baze na Pacifiku. Njegov vešto isplanirani iznenadni napad na SAD u potpunosti je onesposobio luku Perl Harbor i sve brodove koji su se nalazili u njoj, ali promašio je svoj glavni cilj - američke nosače aviona koji su u tom trenutku bili na moru. Tada je, navodno, izjavio:„Bojim se da smo probudili uspavanog diva i da će njegova reakcija biti strašna”. Tražeći direktnu borbu sa američkim nosačima, Jamamoto je poražen u bici kod Midveja 1942, a ni njegova kampanja na Solomonima nije prošla najbolje. Da bi podigao moral svojih vojnika nakon poraza kod Gvadalkanala (vidi: Gvadalkanalska kampanja), Jamamoto se odlučio da izvrši inspekcijsko putovanje po južnom Pacifiku. Dana 14. aprila 1943. godine, američka prislušna služba je uhvatila i dešifrovala poruku koja je sadržala opis Jamamotovog puta, uključujući lokaciju, vreme dolaska i odlaska kao i broj i tip aviona će prevoziti i štititi Jamamota na tom putovanju. Jamamotova putanja leta ja pokazivala, da će on leteti iz Rabaula ka aerodromu Balalae, na ostrvu u blizini Bugenvila - Solomonova ostrva, u jutarnjim satima 18. aprila 1943. godine. Američki predsednik Frenklin Ruzvelt je zahtevao od ministra mornarice Frenka Noksa da uhvati Jamamota. Noks je preneo admiralu Nimicu zahtev Ruzvelta, a Nimic se konsultovao sa admiralom Helsijem, komandantom Južnopacifičke oblasti, i izdao mu zadatak da presretne Jamamotov let i da ga obori. Lovačka eskadrila 339, iz 347. lovačke grupe, 13 vazdušne armije je bila određena za misiju, pošto su samo njihovi lovci P-38 Lajtning posedovali dovoljan domet da prepreče put Jamamotovim avionima. Pilotima je rečeno kako treba da presretnu značajne visoke oficire, premda nisu bili jasno obavešteni koliko je njihova meta zaista važna. Ujutro 18. aprila, uprkos nagovaranju lokalnog višeg oficira da se otkaže put plašeći se od moguće zasede, Jamamotovi avioni su napustili Rabaul po redu leta i krenuli na put dug 315 nautičkih milja. Ubrzo zatim, 18 lovaca Lokid P-38 uzletelo je sa Gvadalkanala. Veći deo svog leta od 430 nautičkih milja, oni su održavali potpunu radio tišinu. U 9:34 sati, po Tokijskom vremenu, dve grupe aviona su se susrele i započela je borba između lovaca P-38 i 6 lovaca Zero iz Jamamotove pratnje. Poručnik Reks T. Barber je napao jedan od dva japanska bombardera, za koji se ispostavilo da je bio baš Jamamotov avion. Otvorio je vatru iz svojih topova i mitraljeza, i pucao sve dok se nije pojavio plamen na levom motoru japanskog bombardera. Barber je zatim okrenuo svoj avion kako bi napao drugi japanski bombarder, dok je Jamamotov avion u plamenu padao u džunglu. Naknadno je još jedan pilot, kapetan Tomas Džordž Lanfier, tvrdio da je oborio vodeći bombarder, i ta tvrdnja je dovela do desetogodišnje rasprave sve dok jedan tim stručnjaka nije posetio mesto pada aviona da bi odredio smer dejstva metaka. Većina istoričara ne osporava tvrdnje Barbera, da je upravo on oborio Jamamotov avion. Jedan američki pilot, poručnik Rejmond K. Hejn je poginuo u ovoj operaciji. Mesto pada i telo admirala Jamamota u džungli, severno od tadašnjeg obalskog mesta, bivše austrajiske patrolne ispostave Buin je sledećeg dana pronašla japanska spasilačko-izviđačka jedinica koju je predvodio armijski inženjer, poručnik Hamasuna. Po rečima Hamasune, Jamamotovo telo je bilo izbačeno iz olupine aviona, njegove ruke u belim rukavicama čvrsto su držale dršku njegove katane, još uvek sedeći na svom sedištu ispod jednog drveta. Hanasuna napominje da je Jamamoto bio odmah prepoznatljiv i da mu je izraz lica bio duboko zamišljen. Kasnija obdukcija Jamamotovog tela je iznela na videlo dve prostrelne rane, jedna odpozadi ispod leve lopatice, a druga ulazi levo ispod donje vilice i izlazi iznad desnog oka. Uprkos svedočenjima, pitanje da li je admiral bio živ nakon pada aviona ili ne, dovelo je do velike rasprave u Japanu. Ovo je bila najduža lovačko-presretačka misija u Drugom svetskom ratu. Jamamotova smrt je podigla moral u Sjedinjenim Američkim Državama, a šokirala Japance koji su zvanično obavešteni o pogibiji admirala tek 21. maja 1943. godine. Da bi prikrili činjenicu da su Saveznici čitali japanske šifre, američke novinske agencije su objavile da je civilna obalska straža videla na Solomonovim ostrvima kako se Jamamoto ukrcava u bombarder u toj oblasti. Oni takođe nisu objavili imena pilota koji su učestvovali u napadu na Jamamotove avione, zato što je jedan od njih imao brata koji je bio japanski zarobljenik i američki vojni službenici su se plašili za njegovu bezbednost. Kapetan Vatanabe i njegov štab su spalili ostatke admirala Jamamota u bazi Buin, i taj pepeo je poslat za Tokio na palubi bojnog broda Musaši, Jamamotovog zastavnog broda. Jamamotu je održan državni sprovod 3. juna 1943. godine, sa milion ljudi u povorci, i tada je dobio, posthumno, čin admirala flote, a nagrađen je i višim Ordenom Hrizanteme. Takođe je od Nacističke Nemačke dobio Viteški krst sa hrastovim lišćem i mačevima. Deo njegovog pepela je sahranjen na javnom groblju u opštini Tama - Tokio, a ostatak je sahranjen na porodičnom groblju u Čuko-đi hramu u gradu Nagoja.