Prekid savezništva Stefana Dušana i Jovana Kantakuzina

Krajem 1342. godine, Jovan Kantakuzin ponovo je u pomoć pozvao varvare. Ovoga puta bili su to Turci, pod vođstvom ajdinskog emira Umura, koji su se rado odazvali, i već početkom 1343. godine došli u Trakiju. Iako stvarni uspesi turske vojske nisu bili veliki, ipak su bili ohrabrenje za Jovana Kantakuzina ali i spas za Didimotiku, koju su Paleolozi prestali da opsedaju tokom zime 1342-3. Ta duga i jaka zima bila je uzrok i Umurovog povlačenja.1

Našavši se u besparici, obuzet crnim slutnjama, Jovan Kantakuzin se mogao pouzdati još samo u višu silu. Ponuda izvesnog Arbena iz grada Lerina, da grad Veriju preda Jovanu Kantakuzinu bila je upravo to. Taj nepoznati i bezimeni čovek, niskog porekla, koji je služio Stefana Dušana, poveri se Kantakuzinu da će on (Arben) preneti poruku cara-prebega stanovnicima Verije, naročito velikašima, koji su gajili simpatije prema njemu (Kantakuzinu). Taj veliki i značajan grad mogao je biti od velike koristi Kantakuzinu, čiji je položaj, usled nedostatka novca osetno oslabio. Ipak su stanovnici Verije više voleli da njima vlada jedan Romej, nego varvarin kakav je bio Stefan Dušan. To je obradovalo Jovana Kantakuzina, ali je morao prvo da se dogovori sa Dušanom oko toga. Kralj Dušan se navodno složio, objašnjavajući da je svejedno kome će stanovnici Verije otvoriti gradske kapije. Stefan Dušan je po Arbenu poslao javno pismo stanovnicima grada, a Jovan Kantakuzin, iz straha da se njegovom poslaniku ne dogodi bilo šta loše, kao ranije onom pod Serom, napisao je tajno pismo velikašima Verije, koji su se izjasnili kao njegove pristalice.2

Arben je kraljevo pismo dao da se čita na javnom skupu žitelja Verije, a ono tajno, carevo, dao je njegovim pristalicama. Stanovnici Verije odlučili su se za Kantakuzina, i uskoro su ga preko trojice svojih ljudi obavestili o tome. Jovan Kantakuzin je o tome obavestio i Dušana, koji se našao u čudu. Kraljica Jelena se, po ko zna koji put, zauzela za Jovana Kantakuzina, savetom ali i svojim latinskim najamnicima, a i kralja Dušana je nagovarala da mu ustupi svoje nemačke najamnike. Zajedno sa svojim pristalicama i najamnicima koje su mu kralj i kraljica dali, Jovan Kantakuzin je iznenada napustio zajednički tabor, da bi potom stigao u Veriju, čiji su ga građani radosno dočekali. Uskoro su mu prišli i građani obližnjih gradova,3 a Jovan Anđeo, koga je Kantakuzin ranije postavio za namesnika u Tesaliji, krenuo je sa konjicom prema Solunu i ulogorio se na reci Galik.4

Uspeh Jovana Kantakuzina pod Berom,5 nije mogao da ostavi ravnodušnog Stefana Dušana. Dušan je pozvao Kantakuzina nazad k sebi, da bi se dogovorili oko planiranog rata protiv Ugarske, ali se Jovan Kantakuzin nije odazvao pozivu, naslućujući Dušanove namere.6

Dušan je i nemačke najemnike opozvao, u nameri da time oslabi poziciju Jovana Kantakuzina, koji je sa vojskom nameravao da napadne Solun. Stupio je i u vezu sa velikim kontostavulom7 Mihajlom Monomahom, tadašnjim arhontom grada Soluna. Savetovao ga je da sa vojskom krene na Jovana Kantakuzina, kome će on (Dušan) u međuvremenu oduzeti nemačke najamnike, pa će ga tako oslabnjenog lako oterati od grada, a onda će ga on, sa svojom jakom vojskom dotući.8 Dušanov plan imao je samo jednu manjkavost, a to je raspoloženje koje je zavladalo među nemačkim najamnicima kada su dobili naredbu o povlačenju. Za njih je to bio nečastan i neviteški čin, u kome oni nisu hteli da učestvuju, ne želeći da ukaljaju svoje ime. Oni su potvrdili svoju odanost caru-uzurpatoru, obećavajući mu da ga neće napustiti u nevolji, ali su mu dali i savet da se odmah uputi ka Veriji, jer je bilo jasno da je Dušan odlučio da započne rat protiv Jovana Kantakuzina.9

Kantakuzinu su stigle glasine iz Soluna, da se očekuje dolazak velikog duksa Aleksija Apokavka. U takvim okolnostima on se odlučio da napusti okolinu Soluna i da se uputi ka Veriji. Krećući se ka zapadu, Kantakuzin i njegova vojska zaustavili su se kod reke Vardar, koja je nabujala od silnih prolećnih kiša. Sa druge strane Vardara čekali su ka srpski pomoćni odredi, koje je Dušan navodno poslao Jovanu Kantakuzinu u pomoć. Međutim, Kantakuzin je prozro namere Božića i Stefana, zapovednika srpskih odreda. Od tog trenutka Kantakuzin je tražio je način kako da pređe nabujali Vardar. Igrom slučaja tu se našao jedan čovek iz obližnjeg sela Gavrova, koga je Jovan Kantakuzin ranije nečim zadužio. On je njegovoj vojsci pokazao gde je najplići gaz. Kada su Kantakuzinove trupe forsirale Vardar, opazili su ih srpski odredi, koji su ih potom zasuli strelama. Jovan Kantakuzin je u jurišu izbio na desnu obalu Vardara, i Srbe naterao u bekstvo. Nije hteo da ih dalje goni, da ne bi time dodatno izazvao Stefana Dušana.10 Po prelasku Kantakuzinovih trupa na drugu obalu Vardara, vojska Aliksija Apokavka iz Trakije i Makedonije, zajedno sa turskim saveznicima, koja je žurila da sa Srbima uhvati Jovana Kantakuzina u zamku, neobavljena posla vratila se u Solun.11

Po povratku u Veriju Jovan Kantakuzin je nagradio kraljeve najamnike, zahvalivši im se na vernosti, a zatim ih otposla nazad Dušanu. Nije zabooravio ni da optuži one koji su ga sprečavali u nameri da pređe Vardar. Ne želeći još uvek da otvoreno raskine sa Kantakuzinom, Dušan posla Božića i Stefana, da ih on (Kantakuzin) kazni za njihovu samovolju. Kantakuzin ih je samo prekorio, a zatim im oprostio i dao slobodu da se vrate Dušanu.12

Aleksije Apokavk je, vrativši se u Solun, pisao kralju Dušanu, u nameri da ga privoli na otvoreni rat protiv Jovana Kantakuzina. Zatim je pisao i samom Kantakuzinu u Veriju, uveravajući ga da on nema ništa protiv njega lično, i da želi sporazum sa njim. Kantakuzin ne samo da je sve njegove zahteve odbio, već ga je i optužio da je svojom politikom naneo veluku štetu državi.13 Takođe mu je otvoreno stavio do znanja da je upoznat sa njegovom namerom da pridobije Stefana Dušana na svoju stranu. Zato je on odbio svaki dalji pokušaj pomirenja, i izrazio želju da nastavi rat.14

U taboru Aleksija Apokavka više nije bilo jedinstva oko toga da li treba unuštiti Kantakuzina. Počela se javljati sumnja u dalju opravdanost rata. Veliki kontostavl Mihajlo Monomah je, naglašavajući veliku hrabrost i upornost Jovana Kantakuzina, kao i prvrženost srpskih velikaša caru-prebegu, uviđao da je bolje pomiriti se sa Jovanom Kantakuzinom, i time okončati građanski rat i sačuvati romejske gradove, nego da ti isti gradovi padnu u srpske ruke.15

Dušanov raskid sa Jovanom Kantakuzinom u proleće 1343. Godine, otvorio je nove perspektive srpskom vladaru i njegovoj ratobornoj vlasteli. Tek sad on ulazi u ozbiljne pregovore sa carigradskom vladom, sa kojom ranije nije hteo da pregovara. Zaključen je sporazum između tročlanog regenstva sa jedne i Stefana Dušana sa druge strane, a sam sporazum trebao je da bude ojačan dinastičkim brakom. Prema sporazumu prestolonaslednik Uroš trebao se oženiti Marijom Paleolog, mlađom sestrom Jovana V Paleologa.16 Ipak, ovaj savez nij ometao Stefana Dušana u nameri da podčini sebi što veći deo države Romeja.17

Dok je Aleksije Apokavk spletkario protiv Kantakuzina, nagovarajući stanovnike Verije da izdaju cara-uzurpatora, dotle se Jovan Kantakuzin okrenuo gospodaru Smirne, sa kojim je ranije, još za života Andronika III, sklopio lično prijateljstvo.18 Pismo Jovana Kantakuzina silno je obradovalo emira Umura, koji je ranije čuo da je Kantakuzin umro boraveći kod Srba. Te laži o smrti Kantakuzinovoj širio je Aleksije Apokavk, u nameri da osujeti njegove pregovore sa Umurom.19 I pored svih napora Aleksija Apokavka da osujeti Kantakuzinovog poslanika, izvesnog Prinkipa, poziv je stigao, a emir Umur mu se spremno odazvao. Opremio je preko dve stotine brodova, koji su preko Eubeje došli do obala Solunskog zaliva. Aleksije Apokavk je lađama pobegao za Carigrad. Po iskrcavanju, Turci su pljačkali okolinu Soluna, dok je Umur poslao nekoliko brodova u Pidnu, da pokupe Jovana Kantakuzina. U svom delu, Kantakuzin, govori o tome da je sprečio pljačkanje Turaka u pograničnoj zemlji Stefana Dušana, iako po svemu sudeći to nije bio slučaj.20

Pošto su Turci prispeli u Pidnu sa svojih pedeset brodova, prva polovina vojnika krenula je ka Veriji, da se sretnu sa Jovanom Kantakuzinom, i pokušaju kopnom da napadnu Solun, a druga polovina je ostala da čuva brodove. Kantakuzin je nagradio velikaše iz Tesalije, a mlađem sinu Manojlu i nećaku Jovanu Anđelu ostavio upravu nad Verijom. Zatim se, Jovan Kantakuzin, zajedno sa svojim odredima i Turcima uputio ka Solunu.21 Ipak, Kantakuzin ni sa Turcima nije mogao ozbiljnije da ugrozi Solun, pa ze zato odlučio da krene ka gradovima koji su bili smešteni na padinama Rodopa. Tu mu se pridružio izvesni Momčilo, lokalni gospodar koji je najpre priznavao bugarsku, vizantijsku, a potom i srpsku vlast.22

Posle neuspeha pod Solunom, glavni Kantakuzinov cilj bila je Didimotika. Grad u kome su njegova porodica i najvernije pristalice junački odolevale napadima iz Carigrada i Bugarske. Osvajanje bogate Trakije bilo je ključno za uspešno okončanje građanskog rata. Kantakuzin je sa šest hiljada Umurovih ratnika napao grad Periteorin, ali nije uspeo da ga zauzme.23 Ipak, prišle su mu tvrđave u Meropi Sveta Irina i Povizd, čiji su stanovnici trežili od Kantakuzina da im postavi zapovednika. Prišli su mu i nomadi iz tamošnjih sela. Nad svima njima Kantakuzin im je postavio zapovednika, hajduka i razbojnika, Momčila, koji je bio vešt i hrabar, i koji se nešto ranije odmetnuo od Dušana i prišao Jovanu Kantakuzinu. Momčilo je tu uspeo da okupi tri stotine konjanika i oko pet hiljada pešaka. Kantakuzin mu je naredio, da u njegovom odsustvu pustoši sve gradove koji ga ne priznaju za cara.24

O Momčilovoj daljoj sudbini zna se veoma malo. Nije poznato čak ni tokoliko je bio u službi Stefana Dušana, i kada ju je napustio. Da li se njegov prvi susret sa Kantakuzinom zbio u Paunima ili negde drugde, ni to nije poznato. Zna se to da je poreklom bio Bugarin, ali i da je deo njegove vojske bio sačinjen i od Srba. Ni Jovanu Kantakuzinu nije bio pouzdan, pošto je stalno igrao dvostruku igru, između njega i carigradske vlade. Od Ane Savojske dobio je titulu despota a od Kantakuzina titulu sevastokratora. Početkom juna 1345. godine poginuo je od Seldžuka, Kantakuzinovih saveznika, pod gradom Periteorinom. Brz uspon i još brži pad, ostavili su jak utisak na savremenike, ali i u narodnom sećanju.25

Povlačenje emira Umura u Malu Aziju, jer su njegovim posedima pretili Latini,26 bio je veliki i neočekivani gubitak za Jovana Kantakuzina. Stefan Dušan stigao je do grada Zihne, a Jovan Aleksandar, kao saveznik Ane Savojske, do grada Stilvne. 27 Što se osvajanja tiče, izgleda da se Stefan Dušan i ovde poslužio pristalicama u samom gradu, koje je kasnije u znak zahvalnosti bogato nagradio. Svi ovi događaji, srpska osvajanja po Makedoniji i seldžučka u Trakiji, uticali su na zbližavanje carigradskog regenstva i Kantakuzina. Ana Savojska odlučila se na takav korak, jer je shvatila da su usluge koje Romejima čine varvari preskupe, i da na kraju neće preostati ništa čime bi romejski carevi mogli da vladaju. Kantakuzin je takođe pozivao na mir, upozoravajući na Srpsku ekspanziju u Makedoniji.28

1Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 140.

2Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 433-436.

3Gradove Serviju, Platamon, Petru, Sosk i Staridol.

4Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 118-119.

5Ber je drugi naziv za Veriju.

6Jireček, Istorija Srba I, 284.

7Vizantijska vojna titula (čin), koji označava zapovednika franačkih najamnika.

8Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 440-441.

9Isto, 441-442.

10Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 125-126.

11Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 444.

12Isto, 444-445.

13Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 127.

14Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 445.

15Isto, 446-447.

16Starija Irina bila je udata za bugarskog prestolonaslednika, i već se nalazila u Trnovu.

17ISN I, 521 (Božidar Ferjančić)

18Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 130.

19Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 449-450.

20Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 130-131.

21Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 450-452.

22ISN I, 521 (Božidar Ferjančić)

23Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 132.

24Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 452-456.

25Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 132-133.

26Hrišćansku flotu činili su: mletački, kiparski, papski i brodovi vitezova sa Rodosa.

27Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 456-457.

28Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 135-137.