Politička saradnja Dragoljuba Jovanovića i Vlatka Mačeka 1935-1941. (treći deo)

S obzirom da se situacija u Evropi sve više menjala i da je bilo izvesno da će se Versajski sistem urušiti , Maček je rešio da svojim izjavama ubrza to urušavanje. U razgovoru sa Sitonom Votsonom vođa Hrvata upozorava da nije siguran da bi se narodne mase borile protiv Italije ukoliko se ne udovolji njihovim nacionalnim aspiracijama.1 Drugu izjavu dao je Hubertu Ripki rekavši da bi "u Hrvatskoj odmah nakon rata nastala onakva pasivnost kakva je vladala na kraju Austro-Ugarske".2 Inače, Maček se u Prvom svetskom ratu nalazio sa svojom četom u Srbiji i učestvovao na strani crno-žute monarhije u borbama na Drini. Najopasniju izjavu, a tu pre svega mislimo na pitanje odbrane zemlje, Maček je dao atašeo za štampu čehoslovačkog poslanstva u Beogradu: " Pokušajte poslati Hrvate na frontu. Pitanje je da li je mobilizacija u Hrvatskoj uopće moguća. Ja mislim nipošto. A ako bismo već morali uzeti pušku u ruku, prešli bismo na drugu stranu. Nije važno kome bismo prešli. Nije važno na kojoj bi se strani borio Beograd. Prebjegli bismo makar i Nijemcima, premda ih ne volimo. Bila su sjajna vremena kad smo Nijemce cenili i kad smo bili u dobrim odnosima i sa Talijanima, zato jer su oni bili protiv Beograda. No danas su se zbližili sa Beogradom i zato smo protiv njih".3

Maček je sve više pokušavao bez ostalih opozicionih prvaka da reši hrvatsko pitanje. Ukoliko mu to ne uspe u pregovorima sa dvorom, potezao je internacionalizaciju tog pitanja. Za to su u inostranstvu bili zaduženi Juraj Krnjević i August Košutić. Krnjević je nastojao da naročito pridobije Veliku Britaniju za rešavanje ovog problema, dok je Košutić delovao u Italiji. U razgovoru sa Musolinijem jula 1936. izjavio je da je program HSS-a stvaranje nezavisne hrvatske države, a ako se to ne može postići, onda obrazovanje Dunavske federacije u koju bi ušle Austrija, Mađarska i Hrvatska, barem sa Slavonijom. Ako i to ne uspe, onda Košutić kazuje Musoliniju da bi u tom slučaju ostali u Jugoslaviji, ali da bi Hrvatska bila autonomna i svakako sa obalom Jadranskog mora.4 Zbog toga se ni vođstvo HSS-a nije javno angažovalo ni za, ni protiv Konkordata. Vrh stranke je procenio da bi zalaganje za Konkordat ojačalo pozicije Stojadinovićeve vlade, uz istovremeno slabljenje saradnje hrvatskog katoličkog klera sa hrvatskim nacionalnim pokretom. Ipak, otvoreno protivljenje ne bi bilo preporučljivo zbog Vatikana i katoličkog sveštenstva u zemlji, a pored toga, Maček nije želeo da se zameri knezu Pavlu.5 Ovo odaljavanje Vlatka Mačeka primetio je i Dragoljub Jovanović. Nakon zajedničkog susreta u decembru 1936. lični kontakti između njih prekinuti su sve do marta 1938. godine. U ovom periodu, od skoro godinu i po dana, Dragoljub Jovanović je isključen iz pregovora srbijanske opozicije sa Mačekom. Isto kao i Maček, ni Dragoljub Jovanović, zajedno sa levim zemljoradnicima nije se izjašnjavao po pitanju Konkordata i konkordatske krize, naročito nakon smrti patrijarha Varnave.6 zbog moguće reakcije Hrvata. Isto tako, smatrao je da će prihvatanje Konkordata još više udaljiti Srbe I Hrvate i time zaoštriti političku krizu. Budući da je Maček u razgovorima sa Dragoljubom Jovanovićem decembra 1936. poručio šefovima opozicije da se istovremeno aktiviraju, a istovremeno iz bojazni da Maček ne sklopi dogovor sa Stojadinovićem, kao i sva natezanja oko Konkordata, uticali su da "udružena opozicija" postigne dogovor sa Seljačko demokratskom koalicijom 8. novembra 1937. u Farkašiću kraj Zagreba.7 Tim dokumentom kritikuje se Ustav iz 1921, kao i onaj iz 1931, istaknut je narodnu suverenitet, isto kao u Zagrebačkim punktacijama, a Maček je priznao monarhiju dinastiju Karađorđević kao nesporne činioce u zemlji. Ovo je bila neka vrsta ustupka opoziciji u Srbiji koja je bila motivisana da posle više od dve godine pregovaranja sa Zagrebom postigne neki dogovor, uz mogućnost dolaska na vlast koja je bila moguća nakon konkordatske krize u kojoj je uzdrman Stojadinovićev položaj.8 Isto tako, sporazum je delo kompromisa, u mnogim pitanjima nedorečen(državno uređenje-M.Š.), pa su stranke imale tu slobodu da ga tumače onako kako su htele, ukoliko režimu ne odgovara i bude pravio probleme. Maček u Memoarima piše da ni do čega konkretnog nije došlo. Režim je zaista pokrenuo hajku na potpisnike Sporazuma, nazivajući ih izdajnicima. Za razliku od režima, levi zemljoradnici na čelu sa Dragoljubom Jovanovićem pozdravili su ovaj događaj svojim letkom Naš stav i naše mesto u Bloku narodnog sporazuma.9 Levi zemljoradnici smatrajući Narodni sporazum početkom novog doba u istoriji zemlje, spremni su da "vojuju" za novo državno uređenje na bazi ravnopravnosti, slobode i društvene pravde. Prema mišljenju Dragoljuba Jovanovića, sudbina jugoslovenske države zavisi od rešavanja hrvatskog pitanja, ali da to rešavanje režim pokušava ostvariti "prevarom, nasiljem, ubistvima, diktaturom, sve dok nisu došli do rizičnog ogleda sa Konkordatom, do najveće Stojadinovićeve avanture.10 Te 1937. godine umro je Tomaš Masarik, čehoslovački predsednik. Nemačka je sve više jačala i naginjala ka jugu i istoku. U Španiji je rat trajao sa nesmanjenim intezitetom. Na poziv republikanske vlade, Dragoljub Jovanović odlazi u Španiju i tamo boravi deset dana, do sredine februara 1938. Evidentno jačanje Nemačke odrazilo se i na ulazak njenih trupa u Austriju, marta iste godine, takozvani Anšlus(Pripajanje-M.Š.). Po povratku iz Španije, Dragoljub Jovanović odlazi 13.marta u Zagreb na sahranu svog prijatelja i "robijaškog druga", Jakoba Jelašića. Sledećeg dana Jovanović je razgovarao sa Mačekom, počevši od Anšlusa Austrije. Vođu Hrvata je, kako piše Jovanović, zanimalo kako je stvar primljena u Beogradu. Na njegov odgovor da se svi u opoziciji osećaju pogruženim, dok se režim raduje, jer misle da sada Hrvatima jedino ostaje put u Beograd, i da nema više mogućih kombinacija sa Austrijom i sa Bečom. Na to je Maček odgovorio: " Varaju se Srbi ako misle da mi nemamo drugog puta! "11 Ovakav odgovor uznemirio je Dragoljuba Jovanovića koji je do tada verovao u vernost vođe HSS-a za ostanak u zajedničkoj državi. Dragoljub Jovanović je nakon razgovora sa Mačekom, marta 1938, započeo nove akcije po Srbiji. Ovoga puta sa demokratskom levicom tražeći alternativu Narodnom frontu, kako pišu u svojim delima i Jovanović i Smiljanić i Ribar, prisutni na zboru u Aranđelovcu, složili su se da je krajnje vreme da se vođstva pokrenu.12 Isto tako složili su se i da Narodni front nije stvoren zbog unutrašnjeg neslaganja. "Starci"(Ljuba Davidović i Jovan Jovanović Pižon-M.Š.) nisu želeli da čuju za leve zemljoradnike, komuniste i republikance. Jovanović je ocenio da će među srednjim slojem, koje je snaga svake zemlje, uvek postojati zajednički interesi, ma kom narodu u Jugoslaviji pripadali. Sličnu konstataciju izneo je i Maček u Božićnoj poruci Srbima, januara 1938. " Borba za čovjeka dostojniji život ne smije ometati borba između hrvatstva i srpstva, između katoličanstva i pravoslavlja. Hrvatski i srpski seljaci imaju zajedničke interese i oni će u političkoj saradnji ostvariti svoje ciljeve".13

Šefovi Udružene opozicije i Seljačko demokratske koalicije pripremali su se za predstojeće opštinske izbore koji su bili zakazani za 11. decembar 1938. Maček je ponovo predložen za nosioca opozicione liste, pa je najavljena njegova poseta Beogradu za avgust. " Moj posjet u Beogradu bio je određen za dan 10.kolovoza 1938, ali sa na to od strane šefova opozicije zamoljen da svoj posjet odgodim na dan 14. kolovoza, jer je taj dan nedjelja, pa će moći i širi krugovi opozicije prisustvovati mom dočeku".14 U periodu priprema za dolazak lidera HSS-a, unutar zemljoradničke levice izbila je kriza, nastala kao rezultat zaoštravanja odnosa između Dragoljuba Jovanovića i saradnika sa Mirkom Tomićem i grupom studenata Beogradskog univerziteta. Jovanović je shvatio da Tomić zastupa pozicije KPJ i da odvaja mlađe članove od vođstva.15 U vreme Mačekove posete Beogradu, 14. i 15. avgusta, koja je uzvraćena šefovima opozicije, koji su ranije bili u Farkašiću, Dragoljub Jovanović je zajedno sa delegacijom pozdravio lidera HSS-a u ime seljaka iz Srbije, ali do razgovora nije došlo i na tome se završilo. Ubrzo je Dragoljub Jovanović, zbog antirežimskih delatnosti, u prvom redu zbog letka protiv Milana Stojadinovića, uhapšen 1. oktobra. Sadržaj letka Najveće izdajstvo posle Kosova žestoko kritikuje predsednika vlade. : "Milan Stojadinović je kod naroda ubio veru u ustavne faktore.(...) Svi koji vole ovu zemlju, svi koji se osećaju Srbima, svi koji žele da Jugoslavija ne propadne, da Hrvati i drugi naši narodi ne izgube svaku veru na bolje dane u našoj zajednici, svi građani i vojnici, moraju učiniti sve što mogu da se ukloni jedna izdajnička vlada i da se prekine sa jednom izdajničkom politikom.(...) Tome treba učiniti kraj. Stojadinovićeva vlada mora da ide. Na vlast treba da dođu pravi predstavnici naroda, na čelu sa dr Mačekom i ostalim šefovima Udružene opozicije, potpisnicima Narodnog sporazuma".16Kao što je već ranije rečeno, na opštinskim izborima decembra 1938. opozicija je istakla listu sa Mačekom kao nosiocem. I pored Stojadinovićeve pobede koji je osvojio 1.643,783 glasova, a opozicija 1.364,524 glasova, bilo je jasno da je uspeh ostvarila opozicija dobivši oko 300.000 glasova više nego na izborima 5.maja 1935. I pored pobede na izborima, Stojadinović je 9. februara 1939. voljom kneza Pavla, a kao rezultat prožimanja spoljnopolitičkih i unutrašnjih dešavanja, smenjen. Na njegovo mesto postavljen je Dragiša Cvetković, ličnost "malog kalibra" u odnosu na Stojadinovića. Situacija u Evropi nije obećavala. Nemačka je Minhenskim sporazumom zauzela Čehoslovačku, a još ranije je Anšlusom Austrije došla na jugoslovensku granicu. Jugoslovensko okruženje imalo je fašističke režime na vlasti, izuzev u Grčkoj. Knez Pavle, uvidevši situaciju, želeo je da u okviru postojećeg Ustava otpočne pregovore o hrvatskom pitanju. Preko Ivana Šubašića, knez Pavle je utanačio razgovore sa Mačekom, koje bi u ime vlade vodio sam predsednik Cvetković.17 Maček je poručio, opet po Šubašiću, da je voljan pristupiti sporazumu na bazi da se za sada(?!) tri banovine, Savska, Primorska i Vrbaska, grad i kotar Dubrovnik spoje u jednu hrvatsku banovinu, koja u Jugoslaviji ima dobiti separatni položaj(podvukao M.Š)18 Iz pregovora koji su poveli Cvetković i Maček, bila je isključena Udružena opozicija. U prvom susretu ove dvojice istaknuto je teritorijalno razgraničenje i pitanje kompetencija, upravo ono što je Udružena opozicija izbegavala.19 Opozicija je savetovala knezu Pavlu da njoj prepusti pregovore, ali je knez to odbio . Na predlog Mačeka da on vodi pregovore u ime opozicije, sad su demokrati, radikali i zemljoradnici to odbili. Bilo kako bilo,tamni oblaci nadvili su se nad Evropom, spremao se novi rat. U Moskvi je 23.avgusta 1939. potpisan sporazum Molotov-Ribentrop o nenapadanju Sovjetskog saveza i Nemačke, čime su Sovjeti bacili "vruć krompir" zapadnim zemljama, Francuskoj i Velikoj Britaniji, da se snalaze kako umeju sa Hitlerom. Britanci su želeli da se reši hrvatsko pitanje kako bu u predstojećem ratu mogli da računaju na Jugoslaviju kao jakog saveznika. S tim u vezi, potpisan je i Sporazum između Cvetkovića i Mačeka 26.avgusta 1939. kojim je stvorena Banovina Hrvatska. Istoga dana usvojena je i Uredba o Banovini Hrvatskoj kojima je ona izdvojena i po teritoriji i po kompetencijama od ostalih delova u zemlji. Banovina se sastojala iz Savske i Primorske banovine u celosti i delova Vrbaske, Drinske i Zetske banovine. Pripojeni su joj još i srezovi Šid, Ilok, Brčko, Gradačac, Travnik, Fojnica i Dubrovnik. Sredinom 1939. u Ohridu je umro jedan od šefova Udružene opozicije, Jovan Jovanović Pižon. Smrt Pižona dala je povoda Milanu Gavriloviću, koji je postao predsednik Saveza zemljoradnika, da se obračuna sa levim zemljoradnicima i Dragoljubom Jovanovićem, koji je bio osuđen aprila 1939. na 14 meseci zatvora. Ipak, zalaganjem Vlatka Mačeka, koji je poslao advokata Tomu Jančikovića kao odbranu Jovanoviću, a i kasnijom amnestijom od 5.septembra 1939. Jovanović je pušten na slobodu. Za razliku od Udružene opozicije, levi zemljoradnici su pozitivno ocenili Sporazum. Za potpisivanje sporazuma Dragoljub Jovanović je saznao u zatvoru. On se obradovao ovom činu, ali je zamerao da je on "pravljen uz zanemarivanje Srbije, jer se više vodilo računa da se zadovolje prečanski Srbi, što je prećutno dobro, da bi se otklonio otpor Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali je vrlo rđavo, ako je to znak da će se tako raditi i u budućnosti, i ako u ime Srbije u vladu dođu najgori ljudi".20

SLIKA

banovina hrvatska 1939.godine

Iz zatvora u Sremskoj Mitrovici Dragoljub Jovanović je otišao u Beograd, a odatle u Pirot. Tu mu je priređen veličanstven doček. Od železničke stanice pratilo ga je 14 pari volova sa zapregama, aludirajući na 14 meseci zatvora, ukrašenih cvećem, zelenilom, ispred kojih su išle devojke u narodnoj nošnji. Nakon godinu dana rada vlade Cvetković-Maček, Dragoljub Jovanović je kritikovao njen rad. Napisao je tzv. Jedanaesto pismo prijateljima koje je podeljeno na nekoliko celina koje se odnose na unutrašnju i spoljnu politiku.21 Po njegovom mišljenju, šestojanuarski režim je produžen, zatvori su puni, policija se osilila. Iako je u početku, u trenutku potpisivanja, pozdravio Sporazum, sada nije za njega. Stvaranjem Banovine Hrvatske zadovoljeni su Hrvati, dok ostali narodi nisu. I pored činjenice da Jovanović nije spomenuo Mačekovo ime, kritika se odnosila i na njega. Pored svega, nastavio je da održava kontakte sa liderom HSS-a i potpredsednikom vlade. Njihov, ispostaviće se kasnije, poslednji susret desio se 26. septembra 1940. u hotelu Bristol. Jovanović je Mačeku zamerio udaljavanje od naroda, približavanje knezu Pavlu, "okretanje pogleda" ka Nemačkoj i Italiji. Maček je bio iskusan političar. Znao je da jedino u kontaktu sa dvorom u nekim povoljnim okolnostima može naći rešenje hrvatskog pitanja. Te okolnosti stvorile su se jačanjem Nemačke i Italije, povoljne po Hrvate, pogubne za ostatak Evrope. Razgovarajući sa njim, Dragoljub Jovanović je kasno shvatio namere Mačeka. Vođa Hrvata je mrzeo Sovjetski savez, za razliku od Jovanovića. Isto tako, Maček je želeo da hrvatsko pitanje reši pre sukoba, nadajući se da će pobedom Hitlera i njegovim "novim poretkom" izvući još neku korist za hrvatsku državu. Ono što nije shvatao je činjenica da u tom poretku ne bi bilo mesta ni za Srbe, ali ni za Hrvate. U pravu je bio knez Pavle kada je Stojadinoviću rekao da Maček nema pojma o spoljnoj politici. Ubrzo je Jugoslavija bila primorana da potpise pristupanje Trojnom paktu 25-og marta 1941. a tri dana posle toga grupa oficira izvela je vojni puč koji će Jugoslaviju ponovo uvesti u novi rat i nova stradanja.

Zaključak:

Od samog svog nastanka, Kraljevina Jugoslavija imala je kao gorući problem nerešeno hrvatsko pitanje. Prečanski krajevi smatrali su da ih beogradska velikosrpska buržoazija globi, što je samo jedan od stereotipa u istoriografiji na ovim prostorima. Nezadovoljstva su naročito pojačana donošenjem Vidovdanskog ustava, protiv koga je najčešće ustajao lider HSS-a Stjepan Radić, ali kasnije i lideri najvećih srbijanskih stranaka zalažući se za njegovu reviziju. Revizija bi se, bar u zahtevima Hrvata odnosila na promenu centralističkog uređenja i uvođenje federacije. U toj borbi, u Narodnoj skupštini stradali su i hrvatski poslanici na čelu sa Radićem. Starog protivnika centralizma zamenio je novi. Bio je to Vlatko Maček, postavši novi predsednik stranke. Od samog stupanja na čelo stranke, zalagao se za promenu uređenja. Nekad u pregovorima sa krunom, nekad sa srbijanskim političarima, nekad sa hrvatskim strankama, a nekad čak i sa stranim poslanicima, internacionalizujući hrvatsko pitanje i na taj način stvarajući nove probleme državi.

Jedan od takvih srbijanskih političara koji je "razumeo" zahteve Vlatka Mačeka bio je lider zemljoradničke levice, Dragoljub Jovanović. Vođa levih zemljoradnika imao je želju da u saradnji sa Mačekom formira jednu veliku seljačku stranku ili pokret u koju bi bile uključene sve seljačke stranke jugoslovenskih naroda, ali i Bugara, a na čijem čelu bi bio Maček, a kasnije i sam Jovanović. Ovo je bio ambiciozan pokušaj, ali Mačeka nije zanimao. Nakon ubistva Radića, on je manje pažnje posvećivao problemima seljaštva, za razliku od Jovanovića, koji je o tom problemu naširoko pisao u svojim radovima. Maček je više isticao nacionalne zahteve hrvatskog naroda. On je to mogao, jer je iza sebe imao preko 95% pa čak i do 98% hrvatskog stanovništva koje ga je podržavalo. Sa Dragoljubom Jovanovićem nije takav slučaj. Iako je dosta pisao o problemima seljaka, njihova podrška njemu u Srbiji nije ni približno onakva kao Mačeku u Hrvatskoj. Razloge tome treba tražiti u razjedinjenosti stavova političkih partija u Srbiji, kao i u činjenici da je srpski seljak tradicionalno vezan za krunu, pa samim tim najviše glasova daje upravo njoj. Ipak velika podrška Mačeku u Hrvatskoj dala je signal opozicionim strankama u Srbiji za kontakte i mogući zajednički izlazak na izbore. Posrednik u ovim pregovorima sa Mačekom bio je upravo Dragoljub Jovanović. I na izborima 1935. i na onim iz 1939. "Udružena opozicija" u Jugoslaviji uzdrmala je politiku dvora i morali su računati na njih kao na ozbiljnu snagu. Već je rečeno da je hrvatsko pitanje predstvaljalo "rak ranu" u Jugoslaviji i da je bilo pokušaja njegovog internacionalizovanja. U početku nije bilo odgovora, ali nakon dolaska nacista na vlast u Nemačkoj 1933, ubistva kralja Aleksandra u Marselju situacija počinje da se menja. Novi odnos snaga u Evropi do 1938/1939. naterao je sve, od Velike Britanije i Francuske koje garantuju održanje Versajskog sistema, do Jugoslavije da pokušaju da reše to pitanje. Milan Stojadinović, kao jedna od jačih figura u političkom životu, bio je težak sagovornik Mačeku. Njegovom smenom i uvođenjem pijuna, Dragiše Cvetkovića, u rukama dvora, povećale su se šanse za kompromis. Potpisivanje sporazuma Cvetković-Maček, kojim je stvorena Banovina Hrvatska, država u državi, nekoliko dana pred izbijanje Drugog svetskog rata, govori o pritisku na politički vrh za rešavanje krize kako bi se zemlja što pre konsolidovala. To je zapravo bilo i vreme kada se Dragoljub Jovanović odaljio od Mačeka uviđajući njegove prave namere. Ubrzo je rat došao u Jugoslaviju i ova dvojica političara zauzela su različite pozicije. Maček je pozdravio stvaranje Nezavisne Države Hrvatske, da li pod pritiskom ili ne, ne znamo, ali je pozitivno što je odbio da sarađuje sa okupatorom i profašističkim ustaškim pokretom. Donekle. S druge strane, Jovanović je okupaciju dočekao u Beogradu, gde se sve vreme krio. Ne znamo koliko su iskrene bile njegove težnje za odazak partizanima i učestvovanje u donošenju odluka. Ono što je sigurno i što je karakteristično za obojicu političara je da su čekali, oklevali za preduzimanje inicijative želeći da mirno posmatraju ishod rata, pa da se u skladu sa ishodom opredele.

1Lj.Boban, Maček i politika HSS 1928-1941,I, Zagreb 1974,str.433

2Isto,247.

3Isto,315.

4Isto,402.

5Т.Стојков, О стварању блока Народног споразума, objavljeno u Istorija 20.veka,knj.6(1964.), str.281

6Patrijarha Varnavu nisu mnogo voleli ni kraljAleksandar, ni knez Pavle zbog svojih stavova. Sredinom 30-ih godina patrijarh se razboleo i u vreme krize oko Konkordata umro, što je u narodu izazvalo sumnje o mogućem trovanju patrijarha.

7Na sastanku u Farkašiću prisustvovali su ispred SDK Maček i Adam Pribićević(brat Svetozara i Milana Pribićevića) a od šefova udružene opozicije u Srbiji, Ljuba Davidović, Aca Stanojević i Jovan Jovanović Pižon. Više o Sporazumu videti u Т.Стојков, nav.delo ,271-279; М.Радојевић, Удружена опозиција 1935-1939, Београд 1994,str. 176-180; Lj.Boban, Maček i politika HSS 1927-1941,I, Zagreb 1974,str.287-293,325-339; B.Petranović,M.Zečević, Jugoslovenski federalizam-ideje i stvarnost,I,Beograd 1986,str.380-402; I.Ribar,Politički zapisi,III, Beograd 1997,str.158

8М.Радојевић, Удружена опозиција 1935-1939, Београд 1994,str.177

9Videti više u Д.Јовановић,Политичке успомене,IV,Београд 1997, str.239-249

10Н.Јовановић,Земљорадничка левица у Србији 1927-1939,Београд 1994,str.179

11Д.Јовановић,Политичке успомене,IV,Београд 1997, str.298

12Д.Смиљанић,nav.delo,141;I.Robar,nav.delo,178-179;Д.Јовановић,Политичке успомене, IV, Београд 1997, str.259

13Д.Јовановић,Политичке успомене,IV,Београд 1997,str.259

14V.Maček,nav.delo,125

15Н.Јовановић,Земљорадничка левица у Србији 1927-1939,Београд 1994,str.196

16Д.Јовановић, Слобода од страха, Београд 1991. str.312-313

17М.Радојевић,Удружена опозиција 1935-1939,Београд 1994,str.185.

18V.Maček,nav.delo,127.

19Više o sporazumu videti u Lj.Boban,Sporazum Cvetković-Maček,Beograd 1965; Lj.Boban, Maček i politika HSS 1928-1941, knj. I, Zagreb 1974, str. 359-393, 461-481, knj. II, 9-27; B.Petranović, M.Zečević,nav.delo,499-519.

20Н.Јовановић,Живот за слободу без страха, Београд 2000, str.298.

21Centralizam i reakcija su ostali;Mesto napretka organizovana glad;Spoljna politika bez kompasa; Sa Hrvatima, Bugarima, uz Rusiju, za demokratiju o socijalizmu-videti više u Д.Јовановић,Слобода од страха, str.335-340