Politička saradnja Dragoljuba Jovanovića i Vlatka Mačeka 1935-1941. (drugi deo)

Tridesete godine u Evropi, ali i u svetu su jedne od prelomnih, počevši od 1933. i 1934. naročito ova prva godina. Ona je obeležena dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Efekti velike privredne depresije bili su i dalje vidljivi. U Sjedinjenim Američkim Državama, predsednik Franlin D. Ruzvelt je nastavio mere za sprovođenje svog New Deal-a koje su bile usmerene na smanjenje nezaposlenosti. Na Dalekom istoku 1934. Japan je nastavio sa dominacijom i agresijom na kinesku oblast Mandžuriju. U jugoslovenskom okruženju nije bila vedrija slika. Austrijski kancelar Dolfus nastavljao je ubrzanu fašizaciju zemlje. U Rumuniji je fašistička Gvozdena garda jačala. Evidentno je bilo da se polako odnos snaga menja u korist revizionističkih zemalja iz Prvog svetskog rata i da se urušava Versajski sistem. Jugoslavija kao zemlja, bila je neka vrsta brane, sanitarnog kordona germanskom Drang nah Osten, i imala je značajnu ulogu u tome. Promenu odnosa snaga uvideo je i kralj Aleksandar koji se uputio u posetu Francuskoj, svojoj staroj saveznici. Ipak, emigracija revizionističkih zemalja, u ovom slučaju Bugarske, VMRO, kao i ustaški pokret Ante Pavelića, započeli su svojim hicima koji su usmrtili kralja Aleksandra i francuskog ministra inostranih poslova Luja Bartua, po mišljenju mnogih istoričara Drugi svetski rat.

Nakon toga u zemlji je diktatura oslabila, uvedeno je Namesništvo maloletnom kralju Petru II. Atentat u Marselju imao je dejstvo političkog šoka i kao prekretnica inicirao je uspostavljanje prekinutih odnosa između srpske građanske opozicije, SLS i JMO.1 Na sastancima ovih stranaka utvrđeni su stavovi sa kojima treba izaći pred kneza Pavla, a kao glavni istican je rešavanje hrvatskog pitanja. Istovremeno, traženo je i oslobađanje Mačeka iz zatvora. To je ubrzo i učinjeno, pa je lider HSS amnestiran. Ovo je vrlo značajan momenat jer se Mačekovim puštanjem na slobodu politička situacija malo primirila u Hrvatskoj. Isto tako, potencijalni ulazak Mačeka u vlast, mogao je pred svetom da ostavi utisak da se nakon atentata na kralja hrvatsko pitanje neće komplikovati.2 Baš tih dana, krajem decembra i početkom januara, na slobodi su se našli i Maček i Dragoljub Jovanović. Jovanović je smatrao da bi "na izbore vredelo ići jedino ako bi srbijanska opozicija mogla računati na saradnju sa Hrvatskom seljačkom strankom. Ta saradnja bi se najsigurnije obezbedila ako bi sam predsednik HSS dr Maček bio nosilac opozicione liste za celu državu. To bi u isto vreme značilo da glavni deo Hrvata pred svetom manifestuje svoju privrženost jugoslovenskoj zajednici".3 Jovanović je verovao da će Maček savladati otpor frankovaca i klerikalaca. Isto tako, on se plašio reakcije desnih zemljoradnika sa Milanom Gavrilovićem na čelu, koga je smatrao veliko Srbinom. Pored svih bojazni, na kraju se ispostavilo da je i Gavrilović dao svoj pristanak da Maček bude nosilac opozicione liste. Kad je završio "taj najteži deo posla", Jovanović je smatrao da treba da ode kod lidera Demokratske stranke Ljube Davidovića. Dragoljubu Jovanoviću je naročito bilo važno da pridobije demokrate jer su oni imali jakog uticaja u gradovima. U razgovoru sa Davidovićem, Jovanović je predložio za nosioca liste Mačeka, jer je "vođa najbolje organizovane stranke i vođa Hrvata". Davidović je ravnodušno rekao da se slaže sa predlogom. Pristanak Milana Gavrilovića i Ljube Davidovića uticali su i da Jovan Jovanović Pižon, koji je "uvek bio rezervisan", ovoga puta da svoj pristanak. Na kraju, Dragoljub Jovanović nije dobio nikakvo formalno ovlašćenje. "Ljuba Davidović mi je čak otvoreno rekao da "radim", ali da o tome ne smeju ništa znati njegovi prvi doglavnici Milan Grol i Božidar Vlajić. Naterali bi ga svakako da povuče svoj pristanak".4 Lider levih zemljoradnika se, kako kaže, pre svakog važnog koraka konsultvovao sa jednim od najuglednijih Srba toga vremena, Slobodanom Jovanovićem. Stari profesor je konstatovao da bi, ukoliko Maček prihvati predlog, pokazao da je ne samo veliki državnik, nego i veliki čovek. Nakon toga razgovarao je i sa još jednim profesorom Pravnog fakulteta, učesnikom odbrane na Fridjungovom procesu5, osnivačem Slovenskog juga, Narodne odbrane, dr Božom Markovićem. Na polasku je Marković rekao Jovanoviću da mu je ovo "možda i najvažniji ispit u životu".6

Dobivši pristanak opozicionih lidera u Srbiji i vodećih ličnosti srpske inteligencije, Dragoljub Jovanović se uputio početkom februara u Zagreb. Budući da je Maček bio van grada, na svom imanju u Kupincu, Jovanović se javio Većeslavu Vilderu. On mu je preneo poruke Svetozara Pribićevića koji se nalazio u emigraciji.7 Vilder je po Jovanovićem mišljenju bio tragična ličnost, ni Hrvat među Hrvatima, ni Srbin među Srbima, Jugosloven sa nemačkim prezimenom. Sa njim je D. Jovanović ostao dva dana u društvu, budući da se Maček u Zagreb vratio 4-og februara, a sledećeg dana primio vođu zemljoradničke levice. Lider HSS-a je "hladno" primio predlog srbijanske udružene opozicije da bude nosilac zajedničke liste. Naročito mu je smetao izborni zakon, koji od svakog kandidata traži da izjavi da priznaje narodno jedinstvo. Posebno je podvlačio delovanje policije na izborima kao jednu od prepreka. Uvidevši da su dalji pokušaji neuspešni, Dragoljub Jovanović je zatražio susret sa Ante Trumbićem. U razgovoru sa njim, Trumbić je odlučno odbacio izbore, predlažući revoluciju. Inače, Ante Trumbić je poput mnogih političara, pre svih Stjepana Radića, umeo da napravi salto mortale, ali za razliku od Radića koji je to radio i bivao sve popularniji u hrvatskom narodu, za Trumbića se to ne može reći. Od čoveka u Jugoslovenskom odboru, gde je zajedno sa srpskom vladom radio na ujedinjenju, bio ministar inostranih poslova i predstavnik jugoslovenske delegacije na Konferenciji mira u Parizu 1919-1920. Trumbić je polako radikalizovao svoja gledišta i sve više naginjao udesno, ka frankovcima. Na Trumbićevu opasku da je potrebna revolucija, Dragoljub Jovanović se malo uvredio i podsećao na ranija Trumbićeva predavanja u Parizu kojima je prisustvovao, njegovu ulogu u stvaranju zajedničke države. Trumbić je odgovorio da je tako trebalo u ono vreme raditi. Onda je Jovanović pomenuo da dolazi "u ime dva časna starca". " Mi dolazimo da nudimo jednom Hrvatu da stane ispred nas, da nas povede u borbu, da bude vođa opozicije u Jugoslaviji, zatim da možda bude predsednik vlade".8 Nakon ovih razgovora, Jovanović je otišao na ručak kod prijatelja, a potom ponovo kod Mačeka da "još jednom čuje da li Maček ima hrabrosti da odbije ponudu tri poštena Srbijanca". Maček je učtivo odgovorio da ne odbija on njih, već da nije moguće izaći na izbore pod ovakvim okolnostima. Ipak, sva navaljivanja Dragoljuba Jovanovića ostala su uzaludna. Lider Hrvata je takođe odbio da daje izjave stranim izveštačima o bilo čemu.. Na kraju je Jovanoviću rekao da će mu napisati pismo koje bi trebao da upotrebi kako zna i time je razgovor bio završen. Jovanović se vratio u Beograd i referisao Ljubi Davidoviću, a bili su prisutni i Milan Grol, drugi čovek Demokratske stranke, i Jovan Jovanović Pižon. Izrazio je nepoverenje za Mačekovo moguće prihvatanje, na šta je Grol zadovoljno konstatovao da jedan Hrvat neće sa Srbima. Ipak, ubrzo je, kao što je obećano, stiglo pismo za Dragoljuba Jovanovića. Sadržaj pisma nalazi se u Arhivu Jugoslavije u Zbirci Milana Stojadinovića, a ovde ga zbog njegove važnosti donosimo u celini:

Dragi prijatelju, Predlog srbijanske opozicije da budem nosilac cjelokupne opozicione liste, ne snatram samo svojom ličnom počašću, nego držim da bi to bio i veliki korak uzajamnome zbliženju, a time i konačnom riješenju Hrvatskoga pitanja u granicama ove države. No, ne smijem tom prilikom propustiti da izrazim svoju bojazan, hoće li biti moguće, uz današnji izborni red i današnji režim, ovu lijepu zamisao provesti u život. Budite uvjereni, da ću ja sa svoje strane učiniti sve, da ju u život provedemo. Vas i sve ostale prijatelje od srca pozdravlja

Vl. Maček9

Pismo iste sadržine poslato je i Ljubi Davidoviću. Kako piše Nadežda Jovanović u svome delu, brzi odgovor i prihvatanje tog predloga od strane vođe HSS pokazali su ulogu koju je Dragoljub Jovanović odigrao u svojoj misiji u Zagrebu, a na to je podstican ličnim simpatijama prema Mačeku kao borac protiv diktature, kao i težnjama da se reši hrvatsko pitanje, a time poprave srpsko-hrvatski odnosi u zemlji.10 Ono što je zanimljivo je činjenica da Vladimir Maček ne piše ništa o ovome u svojim Memoarima, dok s druge strane Dragoljub Jovanović na desetinama strana opisuje ove razgovore. Koji su razlozi za to? Moguće da je Dragoljub Jovanović preuveličavao svoju ulogu u svemu ovome i da želi da da sebi na značaju, praveći u Političkim uspomenama veliku predstavu od svega, koje nema kod lidera Hrvata. Nakon prihvatanja poziva za nosioca liste, kao da je celokupna domaća i evropska javnost uprla sve poglede u Mačeka. Ipak, vođa HSS nije davao izjave stranim izveštačima, poučen iskustvom nakon intervjua koji je dao nekom novinaru po imenu Aterton. " rekao je da sam mu govorio o Irskoj i paraleli između Irske i Hrvatske, zatim o tome da je Jugoslavija fikcija, da su seljaci palili žito, samo da ga ne moraju davati za poreze i tako dalje.11 Ova izjava se "kolportirala" u Beogradu i mogla je naneti dosta štete, ne samo Mačeku, nego i udruženoj opoziciji. Ipak, u razgovoru sa jednim novinarom(ne znamo njegovo ime-M.Š.) Maček je izjavio da on jeste za državni zajednicu, ali ne priznaje opstanak jugoslovenskog naroda, jer ovde postoje tri izrazita individualiteta, srpski, hrvatski i slovenački. "Ja sam još 1930. godine na procesu protiv mene rekao: ne može biti slobodnih Hrvata bez slobodne Hrvatske. Krivo je reći da smo mi apsolutno protiv ove države. To nije tačno. Ali je jednako tako krivo, da smo mi i apsolutno za ovu državu, pa makar i u njoj robovali. Ja bih bio protiv, da naglasim, i hrvatske države, ako bi u njoj narod robovao".12 Na kraju razgovora, Vlatko Maček je na izjavu novinara o želji Ljube Davidovića da ga poseti u Zagrebu, odgovorio da bi mu to bilas izuzetno velika čast, ali da je on stariji gospodin i da bi to predstavljalo za njega napore. " Za sada smo mi u živom kontaktu preko Dragoljuba Jovanovića koji je mlad, energičan i sposoban čovek".13 Ovde prvi put vidimo kako Maček ističe osobine Dragoljuba Jovanovića.

Ubrzo se i opozicija dala u agitaciju za prestojeće izbore. Maček je ostao u Hrvatskoj. Dragoljub Jovanović je predizbornu kampanju započeo u pirotskom srezu, čak i pre nego što je Glavni odbor Saveza zemljoradnika doneo odluku o učešću na izborima. Delovanje opozicije ometala je policija. Po svedočenju samog Jovanovića, Ljuba Davidović je dugo ispitivan zbog svog delovanja po Srbiji, a Božidar Vlajić je vraćen iz Zagreba gde je išao da se sastane sa Mačekom. Treba reći da je u Srbiji bilo dosta negodovanja i otpora zbog činjenice da je nosilac liste Maček, koji je Hrvat, i to samo 5 meseci nakon ubistva kralja za koje su optuženi hrvatski ekstremisti. Mogla su se čuti pitanja, zašto recimo, nije Ljuba Davidović nosilac liste? Bilo je poteškoća i među samom opozicijom. Tako je npr. Anton Korošec zamerao Dragoljubu Jovanoviću što je podržavao Mačeka.14 Na izborima održanim 5-og maja 1935. vladina lista na čelu sa Bogoljubom Jevtićem dobila je 60,64% ili 1.746,982 glasa dok je opoziciona lista na čelu sa Mačekom osvojila 37,36% ili 1.076,345 glasova. Liste Bože Maksimovića i Dimitrija Ljotića osvojile su po 1% glasova. Prema novom izbornom sistemu raspodela manadata bila je u odnosu 283:67 u korist liste Bogoljuba Jevtića. Opozicija je najviše dobila u Savskoj i Primorskoj banovini, dok je režimska lista najviše glasova osvojila u Moravskoj, Drinskoj, Dunavskoj, Zetskoj i Vardarskoj banovini, kao i na teritoriji grada Beograda.15 Nakon izbora Dragoljub Jovanović, koji je inače odneo povedu u Nišavskom srezu, odlazi u Zagreb da podnese izveštaj nosiocu liste, Mačeku, o rezulatima izbora u Srbiji, kao i da se dogovore o daljem političkom delovanju. U razgovoru sa Mačekom doživeo je razočaranje kad mu je rečeno da će hrvatski poslanici apstinirati, osnosno da će bojkotovati rad Narodne skupštine. Ipak, ne želeći da kvari dalje odnose sa Mačekom, kao i zbog nemanja informacija o stavu ostalih činilaca opozicione liste, Dragoljub Jovanović je otišao. To je bilo početkom juna meseca. Tek 20-ak dana kasnije, nakon Mačekovog dolaska u Beograd povodom poziva kneza Pavla, ponovo su se videli. Moguće je da je lider HSS "talasao" između opozicije i režima, o čemu svedoči i ova poseta knezu Pavlu, pa je zbog toga Jovanoviću rekao da će Hrvati apstinirati. Mala uteha za Dragoljuba Jovanovića došla je neočekivano s druge strane. Informacija da je CK KPJ od 9.juna odlučio da od sada sarađuje sa svim građanskim i seljačkim grupacijama na liniji Narodnog fronta, veoma ga je obradovala. Ovo je ustanovljeno nakon Sedmog kongresa Kominterne u Moskvi. I KPJ se reformisala. Na početku svog postojanja i delovanja zalagala se za razbijanje Kraljevine SHS(Jugoslavije) i čak vršila terorističke akcije, od kojih svakako najpoznatije one u kojima su stradali Milorad Drašković i pokušaj atentata na kralja Aleksandra koji je izvršio Spasoje Stejić. Sa novom politikom koju je ustanovila Kominterna, kao i posle Staljinovih čistki, komunisti na čelu sa Josipom Brozom, koji je nasledio Milana Gorkića, polako kreću u akciju. I oni su trebali biti na listi Udružene opozicije. Tako je bar šefu demokrata predložio jedan od levih demokrata, Dragoslav Smiljanić.16Sredinom 1935. godine komunisti su nastojali da okupe sve demokratske elemente u Narodni front. U tom periodu zaoštravaju se odnosi u Španiji koji će prerasti u krvavi građanski rat i koji će trajati od 1936-1939. Fašističke sile, pre svih Nemačka i Italija, u svakom smislu su podržavale režim fašističkog vođe u Španiji, Franciska Franka, dok su tradicionalne demokratije, Engleska i Francuska ostali nemi posmatrači. Komunisti, međutim nisu sedeli skrštenih ruku, već su organizovali tzv. internacionalne brigade za pomoć Španiji. Blizu 1650 boraca, uglavnom Srba otišlo je da se bori u Španiju protiv fašizma, što ne znači da su ostali narodi u Jugoslaviji, pre svih Hrvati, svojim neodlaskom, pokazivali svoju profašističku orijentaciju. Najbliži komunistima u antifašističkim ideja Narodnog fronta bili su levi zemljoradnici Dragoljuba Jovanovića koga su mnogi smatrali komunistom. O tome bi mogao da posvedoči i dokument od 25.avgusta 1935. koji je publicista Stevan Nenadović uputio knezu Pavlu. Ovde donosimo deo tog dokumenta: " Dr Dragoljub Jovanović, poznati komunistički idolopoklonik i agilni propagator komunizma(...) razvio je bio jaku agitaciju, arangirajući narod na najnedopušteniji način i na osnovu toga je bio izabran za narodnog poslanika. Potom je razvio veliku agitaciju za osnivanje jedne Zemaljske seljačke stranke, u koju bi trebalo da uđu i da u njoj ujedine, sve postojeće seljačke stranke, pa i ona g. Mačeka. Naravno da g. Maček nije pristao na takvo sjedinjavanje i stapanje jer on hoće, da jeste i ostane neograničeni gospodar i vođ u svojoj stranci, koju on smatra i hoće uvek da smatra u prvom redu hrvatskom a tek potom seljačkom.(...) Dr Dragoljub Jovanović namerava sigurno da sprovodi pomoću te njegove stranke komunizam, i to pomoću seljaka, jer u nas fabričko radništvo, inače, u drugim zemljama glavni stub i propagator komunizam, malobrojno, pa bi propagiranje komunizma samo među radnicima bilo od male važnosti. Takvo širenje komunizma među seljacima već se sprovodi vrlo energično među seljacima u Bugarskoj, pa tamo vlasti imaju pune ruke posla da to uguše".17

Kao što je ranije rečeno, vođa HSS-a Vlatko Maček došao je 21.juna u Beograd na razgovore sa knezom Pavlom i tom prilikom bio gost u kući Dragoljuba Jovanovića. U razgovoru koji je vođen D. Jovanović je obavestio Mačeka o raspoloženju naroda u Srbiji, kao i o akcijama levih zemljoradnika, misleći na aktivnosti u vezi Narodnog fronta. Uputio je poziv Mačeku da prisustvuje ili pošalje predstavnike na zboru Narodnog fronta, zakazanom za kraj avgusta. Lider HSS-a je izrazio negodovanje što ga na zbor nisu pozvali Ljuba Davidović i Joca Jovanović, i pored obećanja Dragoljuba Jovanovića da će narod doći upravo njega da čuje. S obzirom da je Maček došao iz Zagreba u Beograd upravo zbog razgovora sa knezom Pavlom, moguće je da se polako "hladio" od saradnje sa udruženom opozicijom, kako bi pokušao sa dvorom da reši hrvatsko pitanje.

Ambicije Dragoljuba Jovanovića bile su da se stvori jedna moćna stranka u koju bi ušle sve zemljoradničke stranke i pokreti u Jugoslaviji. U izjavi splitskom listu Novo doba Jovanović je naveo da je Maček za ovu državu. Isto tako, Jovanović ističe da je još od 1924. radio na stvaranju jedne snage seljačkog pokreta u Srbiji, kako bi Mačeku omogućio da tu snagu integriše u jednu seljačku sttranku koja bi delovala u čitavoj Jugoslaviji.18 Inače, Dragoljub Jovanović je saradnju srpskog i hrvatskog seljačkog pokreta video kao saradnju u ekonomsko-socijalnom smislu, a tek potom u političko-nacionalnom smislu, za razliku od Mačeka koji je upravo insistirao na saradnji u nacionalno-političkom smislu. Za razliku od Stjepana Radića koji je još 1927. formulisao ideju o stvaranju jednog seljačkog pokreta za celu zemlju, koju su podržali i Ljuba Davidović, Milan Gavrilović, Joca Jovanović, Maček je o tome govorio u teoriji, ali u praksi nije radio ništa na tom pitanju. S druge strane, Dragoljub Jovanović je držao mitinge po Srbiji, što je izazivalo negodovanje šefova opozicionih stranaka u Srbiji. Dešavalo se da demokrati i desni zemljoradnici ne žele da govore na istom zboru na kome su levi zemljoradnici. Sukob je naročito kulminirao na već pomenutom zboru, koji je održan 25. avgusta u Kragujevcu, kada su se Ljuba Davidović i Jovan Jovanović usprotivili održavanju govora Dragoljuba Jovanovića. Ipak, zbog "uzavrele atmosfere" kako navodi u Političkim uspomenama, D. Jovanović je održao govor. Između ostalog govorio je o svojim kontaktima sa Mačekom, kao sin ove zemlje, kao sin Srbije, ponovo uveravajući sve prisutne da je Maček za ovu državu, jer je ona potrebnija Hrvatima nego Srbijancima, jer ukoliko Italija ojača, Dalmacija je bliža nego Šumadija.19 Zbog toga su levi zemljoradnici kao jedno od glavnih pitanja uvek isticali rešavanje hrvatskog pitanja, ne želeći da izgube vezu sa Mačekom, iako je on više očekivao od dvora nego od opozicije. Ubrzo se u štampi optuživao Dragoljub Jovanović zbog svojih veza sa Mačekom. Pored osude režima, nailazio je i na osudu od strane Milana Gavrilovića, Milana Grola,Božidara Vlajića i dr. Krajem 1935. u Hrvatskoj se formira Gospodarska sloga, ekonomska organizacija hrvatskih seljaka. S tim u vezi, D. Jovanović odlazi u Zagreb da od Mačeka sazna više o toj organizaciji. Pred katolički Božić se sastao sa liderom HSS-a i u razgovoru konstatovao da je to Mačekov dobar potez. Početkom februara 1936. tačnije od 9-13. februara, Jovanović se ponovo sastao sa Mačekom, ali i sa njegovim "trustom mozgova", Rudolfom Bićanićem, Lujom Novakom i Milanom Ćurčinom. "Najmanje posla sam svršio sa dr Mačekom. On je rekao sve što je imao da kaže, i čekao je inicijative, ponude, predloge i zamerke sa raznih strana. Nije zatvorio nijedna vrata, ali nije sam nikome ništa nudio".20 Maček je Jovanoviću govorio o početnim uspesima Gospodarske sloge, pitajući ga da li bi slična akcija mogla da se povede u Srbiji. Ipak, razočarao se Jovanović što ga Maček nije obavestio o mogućem ulasku u vladu, o čemu je morao da saznaje od drugih.21 Nakon razgovora, Jovanović se vratio u Beograd i nastavio sa akcijama po Srbiji. Što se tiče njegovog odnosa sa komunistima, on se još sredinom 1935. zauzeo za odbranu nekoliko komunista. To njegovo delovanje moglo je da ide na štetu ne samo srbijanskoj opoziciji, već i Mačeku. List Slobodna reč pod uredništvom Radmila Milenkovića, optužila je Dragoljuba Jovanovića da ima misiju da za račun Mačeka drži u šahu Ljubu Davidovića, kako bi Davidovićeva nesigurnost zbog te situacije, onemogućila dogovor demokrata sa vladom, jer uvek treba da se boji da će jedan deo iz njegove stranke otići ulevo.22 Inače, nova vlada je obrazovana nakon izbora. Bogoljub Jevtić je smenjen, a na njegovo mesto doveden je Milan Stojadinović, čovek velikih sposobnosti. Nova 1936, počela je u znaku rušenja Versajskog sistema. Ta 1936. godina osim dešavanja u Evropi, gde je u Španiji počeo građanski rat, gde je Italija nakon agresije u Abisiniji doživela uvođenje sankcija od strane Društva naroda i dalje pogoršanje odnosa sa Jugoslavijom, gde je Hitlerova Nemačka prekršila zabranu o naoružavanju i ušla u demilitarizovanu Rajnsku oblast, značajna je i po dešavanjima u jednoj od jugoslovenskih pokrajina, Makedoniji. Tome u prilog mogao bi da ide i izveštaj Dragoljuba Jovanovića ministru unutrašnjih poslova. U izveštaju se između ostalog kaže da se ljudi u Makedoniji gone zbog nekog letka u kome se dr Maček i dr Jovanović ističu kao jedini zaštitnici makedonskog elementa u državi, protiv bezakonja i samovlašća. Jovanović u izveštaju navodi i broj uhapšenih lica i konstatuje da sve ove mere idu na to da se spreči prilaženje udruženoj opoziciji, koju u Makedoniji prikazuju kao zabranjenu i protiv državnu.23 Povodom ovog slučaja, Vlatko Maček je dao izjavu dopisniku pariske ABAC u kojoj konstatuje da Makedonski Sloveni sebe ne smatraju ni Srbima ni Bugarima, iako ih jedni i drugi svojataju. Isto tako kritikuje vladu Milana Stojadinovića koja ne želi da prihvati zahteve koji su sadržani u letku u kome stoji: slobodna Makedonija u jugoslovenskoj državi uređenoj na seljačkom, socijalnom principu koja bi se vodila legalnim sredstvima(podvukao M.Š.)24

Krajem godine usledio je i susret Vlatka Mačeka sa knezom Pavlom. To nije bilo njihovo prvo viđanje. Još od stupanja na vlast nakon marseljskog atentata, knez Pavle je uvideo neophodnost rešavanja hrvatskog pitanja i pažljivo mu pristupao, mada je ponekad više taktizirao nadajući se da će se ono smiriti. I Maček je želeo susret sa knezom, i to iz nekoliko razloga. Kao jedan od glavnih bilo je privremeno puštanje na slobodu Vlatka Mačeka koji je bio osuđen na tri godine zatvora zbog Zagrebačkih punktacija, a odslužio je 20 meseci kazne. Isto tako, formiranje vlade Milana Stojadinovića, zajedno sa Korošcem i Spahom je značajan razlog. Ova vlada, za razliku od predhodnih bila je tolerantnija prema opoziciji u Hrvatskoj, i pored postojanja poluvojničkih Mačekovih formacija. Stojadinović se na početku svoje vladavine odlučio na taktiziranje prema HSS, jer nije hteo da se sukobljava na svim stranama, budući da je već bio u sukobu sa opozicijom u Srbiji.25 Do susreta kneza i Mačeka došlo je 8.novembra 1936. na Brdu kod Kranja. Sadržaj razgovora nije poznat javnosti, ali kako Maček beleži u Memoarima, razgovaralo se o svim mogućim temama od unutrašnje do spoljne politike, pa do filozofije i umetnosti. Po Mačekovom mišljenju ceo razgovor imao je svrhu upoznavanja, a primetio je da je knez manji šovinista nego njegov pokojni brat Aleksandar.26 Nesumljivo da je knez ostavio utisak na njega. Za razliku od utiska koji je knez ostavio na Mačeka, utisak koji je lider HSS-a ostavio na kneza je drugačiji i o tome govori Milan Stojadinović u svojim Memoarima, onako kako mu je knez kasnije ispričao sadržinu razgovora. " Sa Mačekom sam imao duge razgovore, ali mi je trebalo mnogo strpljenja da njegovu posetu do kraja izdržim...Kakva je uistini međunarodna situacija u svetu, on pojma nema. O stanju u zemlji njegova je teza: promena Ustava i federativno uređenje.(...) Za vreme razgovora, Maček je s vremena na vreme vadio svoju kutiju sa križanim duvanom, vadio paketić cigaret papira, polako zavijao cigaretu i pošto bi je prevukao levo i desno preko jezika, zalepio bi je i počeo pušiti. Te njegove gestove bilo mi je najteže da posmatram".27 Nakon razgovora Maček nije davao izjave novinarima.

Tih dana u Hrvatskoj je bila izvesna potištenost zbog osude četvorice Hrvata posle sukoba sa žandarmima i četnicima(?!) u slavonskom selu Sibinju. U Srbiji je usledio sukob Dragoljuba Jovanovića sa šefovima opozicije, pa je Maček pozvan na zbor u Leskovcu, jer očigledno da je ovaj sukob zaintrigirao i Zagreb. Hrvati imaju razloga da brinu hoće li sukobi u vanparlamentarnoj opoziciji uticati na rešavanje hrvatskog pitanja, pa je s tim u vezi Maček na ovaj leskovački zbor poslao svog izaslanika.28 Na zboru je uglavnom govorio izaslanik Vlatka Mačeka, Andrija Karčić, iznoseći istoriju Hrvata, odnose sa Mađarima do 1918. ističući da su u Hrvatskoj uvek bile dve državne i narodnosne individualnosti, hrvatska i srpska(?!). Zatim je govorio o socijalnim pitanjima, o razlici između građanske i socijalne demokratije, itd. Potom je usledio govor Dragoljuba Jovanovića o čemu je Karčić izvestio Mačeka. Krajem decembra 1936. D. Jovanović se sastao sa Mačekom u Zagrebu. Razgovarali su uglavnom o odnosima u udruženoj opoziciji, a Maček je izrazio želju da opozicione stranke istupaju jedinstveno kako bi se što pre smenio režim. Jovanović je kasnije dao izjavu zagrebačkom Obzoru i demantovao priče u novinama da su pojedine opozicione grupe zadovoljne postojećim stanjem. List navodi i Mačekove predloge koji bi učvrstili opozicioni front, a konačan cilj je rušenje postojećeg režima, ustavotvorna skupština i novi Ustav. Prema rečima Dragoljuba Jovanovića, Maček se usprotivio politici zavlačenja koja se uvrežila kod opozicionih grupa. Iako je, nastavlja Jovanović, HSS leve zemljoradnike osećala kao najsigurnije saveznike(?!) nije odobravala njihove akcije, naročito narodno-frontovskim simpatijama koje postoje kod levih zemljoradnika za Španiju. Na kraju, Jovanović ističe da stvaranju loše slike o njemu kod Mačeka dopsinose pisanja režimske štampe, itd. O ovom izveštaju Obzora Jovan Jovanović Pižon je sačinio prepis koji se danas nalazi u Arhivu Jugoslavije.29 Maček takođe izjavljije da neće sa Stojadinovićem bez "Udružene opozicije", da je morao kontaktirati sa Korošcem i Stojadinovićem, da je potrebno knezu Pavlu pružiti pomoć, a on između ostalog bi voleo kombinaciju HSS-JRZ, dok ne voli udruženu opoziciju, kojoj lider HSS-a poručuje da se aktivira i krene napred(podvukao M.Š.)30

1М.Радојевић, Удружена опозиција 1935-1939. Београд 1994,str. 38

2Lj.Boban, Maček i politika HSS 1928-1941,I, Zagreb 1974.str.161

3Д.Јовановић, Политичке успомене,III, Београд 1997, str.100

4Д.Јовановић, Политичке успомене,III, Београд 1997, str.101

5Održan 1910. u Beču, nakon Veleizdajničkog procesa 1909. na kome su osuđeni Adam i Valerijan Pribićević, Vladimir Ćorović i još tridesetak Srba. Cilj je bio da se pripremi javno mnjenje na već izvršeni Aneksiju Bosne i Hercegovine 1908. od strane Austrougarske. Srbi su, između ostalog bili optuženi za isticanje srpskih zastava, slika kralja Petra Prvog,itd. Na Fridjungovom procesu odbranu Srba preuzeli su Tomaš Masarik, Hinko Krizman... Srbi su abolirani ukazom cara Franje Josifa, Austrougarska je doživela veliku političku blamažu, a Srbija pobedu.

6Д.Јовановић, Политичке успомене,III, Београд 1997, str.101-102.

7Još u vreme diktature bio interniran u Brus, podno Kopaonika, pa potom u Pariz i Prag, gde je i umro.

8Д.Јовановић, Политичке успомене,III, Београд 1997, str.103-105

9АЈ, Збирка Милана Стојадиновића, 37-10-514

10Н.Јовановић,Живот за слободу без страха, Београд,2000. str. 204.

11AJ,80-31-202

12Isto,203.

13Isto, 204.

14Н.Јовановић, Земљорадничка левица у Србији 1927-1939, Београд 1994,str. 95

15Isto,96.

16Д.Смиљанић,nav.delo,96.

17Videti više u AJ,37-10-89

18Н.Јовановић, Земљорадничка левица у Србији 1927-1939, Београд 1994,str.98

19Д.Јовановић, Политичке успомене,III, Београд 1997, str.157

20Isto,260.

21Isto,261-262.

22 Isto,182.

23АЈ, Збирка Јована Јовановића Пижона, 80-31-267

24Isto

25Lj.Boban, Sastanak V. Mačeka sa knezom Pavlom i Milanom Stojadinovićem,objavljeno u Časopis za suvremenu povijest,God.2(1970.),str.182.

26V.Maček,nav.delo,122.

27M.Stojadinović, Ni rat ni pakt, Rijeka 1970,str. 466.

28Д.Јовановић, Политичке успомене,III, Београд 1997,str. 222.

29AJ,80-31-353

30Lj.Boban, Maček i politika HSS 1928-1941,I, Zagreb 1974,str.275