Politička saradnja Dragoljuba Jovanovića i Vlatka Mačeka 1935-1941. (prvi deo)

Ovaj rad je pokušaj rasvetljavanja susreta dvojice političara značajnih u međuratnom periodu. Vlatko Maček1 je nesumnjivo bio značajna ličnost u Kraljevini Jugoslaviji, ali i u samoj Hrvatskoj, dok je Dragoljub Jovanović značajan u Srbiji. Rad se bavi odnosom dvojice političara u periodu od 1935, dakle od održavanja parlamentarnih izbora u Kraljevini Jugoslaviji, pa sve do početka Drugog svetskog rata u zemlji, 1941.

Iako su se ova dvojica političara upoznala još 1924. godine kada je Jovanović boravio kod lidera Hrvatske seljačke stranke, Stjepana Radića, kontakti su uspostavljeni tek u periodu diktature kralja Aleksandra, negde 1930. godine. Tada je njihova saradnja najintezivnija i traje sve do 1940, kada je zabeležen njihov poslednji susret. Za vreme rata druženja između njih sasvim prestaju, moguće zato jer su obojica bili u internaciji. Jedini kontakt nakon rata bilo je pismo Dragoljuba Jovanovića upućeno Vlatku Mačeku aprila 1946. godine gde je tražio od Mačeka savete za formiranje jedinstvene seljačke stranke u Jugoslaviji. Posle rata, na suđenju Jovanoviću, ovo dopisivanje sa emigracijom uzeto mu je kao otežavajuća okolnost. Jovanović je u međuratnom periodu odigrao ulogu posrednika između Vlatka Mačeka i "Udružene opozicije".

Još od osnivanja zajedničke države u decembru 1918. godine veliki problem, ispostaviće se sve do postojanja države 1941, ali i 1991, bilo je hrvatsko pitanje. Na njemu su padale mnoge vlade, smenjivali političari, ubijani vlastodršci. U Kraljevini Jugoslaviji naročito je bio težak period nakon skupštinske pucnjave juna 1928.2 Usledila je kriza u zemlji. Poslanici Seljačko demokratske koalicije3 povukli su se u Zagreb. Ubrzo, od posledica ranjavanja,a li i zbog povećanog šećera, koji je onemogućavao brzo zarastanje rane, u Zagrebu je 20-og avgusta 1928. Umro lider HSS-a, Stjepan Radić.

Kralj Aleksandar je i pored predloga o "amputaciji Hrvatske", ipak odlučio da održi celovitost zemlje i uveo svoj lični režim.4 Novi sef Hrvatske seljačke stranke postao je Vlatko Maček, iako je bilo još pretendenata na tu poziciju, kao što su Josip Predavec, Dragutin (Karlo) Kovačević i August Košutić.5 Ipak, diktaturu nisu svi isto prihvatili. Komunisti koji su od 1921. godine zabranjeni, nakon ubistva ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića u delnicama 21. jula, od strane Alije Aliagića, podigli su svoj glas protiv ličnog režima kralja. Osim komunista diktaturu su kritikovali i levi zemljoradnici na čelu sa Dragoljubom Jovanovićem.6 Na udaru režima se već sredinom januara našao i list levih zemljoradnika-Rad. Ubrzo nakon toga, po mišljenju vlasti, zbog antidržavne delatnosti i propovedanja komunističkih metoda za promenu državnog uređenja, uhapšen je Dragoljub Jovanović, što je izazvalo i reakciju Pravnog fakulteta, ali i Univerziteta. Rektor Pravnog fakulteta Čedomir Mitrović zatražio je pismeni izveštaj od Jovanovića o svemu. Optužbe su se uglavno odnosile na to da li je Jovanović komunista, što je on demantovao. U završnoj reči odbacio je sve optužbe. "Jedan optuženi" rekao je "može biti optužen samo kad izričito ili prećutno na to pristane. Ja ne pristajem da budem osuđen".7 Presuda je bila oslobađajuća.

Krajem 1929. godine još jedna ličnost jugoslovenske političke scene bila je lišena slobode. U svojim Memoarima Vlatko Maček je zapisao: " Iste jeseni(1929) pohapšena je veća grupa pristalica Stranke prava, tzv. frankovaca- u vezi sa umorstvom počinjenim nad Tonijem Šlegelom.(...) Na dan 1. prosinca(decembar-M.Š.) koji je režim slavio kao dan stvaranja Jugoslavije, prasnulo je nekoliko improviziranih bombi.(...) Kratko vreme zatim pohapšeno je u Zagrebu nekoliko desetaka mladih pristaša HSS koji su priznali da su te atentate improvizirali. Izašlo je na vidjelo i to da su se spremali dići u zrak jedan vlak, kojim je imala putovati u Beograd i opet od režima inscenirana jedna poklonstvena deputacija zagrebačkih građana. Kako je policija među onim detaljima ustanovila i to da sam ja u nekoliko navrata pomagao novčano studentsku omladinsku organizaciju HSS-a, čiji članovi su bili upleteni u tu zaveru, to sam pred Božić(22.12.1929.) uhapšen konačno i ja. Nakon preslušavanja kod zagrebačke policije i kod suda, otpremljen sam noću 4. na 5. siječnja(januar-M.Š.) 1930. zajedno sa još 24 optuženika Sudu za zaštitu države u Beograd".8 Ono što je sigurno u vezi ovog hapšenja jeste da je ono potpuno opravdano, jer se radilo o terorističkoj, a ne studnetskoj organizaciji. Što se tiče boravka Vlatka Mačeka u beogradskom zatvoru, karakterističan je jedan događaj. Naime, radilo se o malom prezentu vođi Hrvata od strane Dragoljuba Jovanovića. "Godina 1930. počela je u znaku jedne torte koja je uznemirila vladu Petra Živkovića i Beogradski univerzitet. Kas smo saznali da je dr Maček prvih dana proveden u Beograd, odlučili smo Dana i ja da ga pozdravimo jednom poslasticom domaće izrade".9 Ono što je predstavljalo problem bilo je pismo zahvalnosti Vlatka Mačeka Dragoljubu Jovanoviću koje je policija presrela: " Velecijenjeni gospodine! Prije nekoliko dana primio sam jednu tortu, a da nisam znao od koga je. Tek danas saopćio mi je sudija Mrvaljević, da ste me se to setili Vi, sa Vašom milostivom gospođom, pa sam zato tek danas u stanju, da se zahvalim, kako Vama, tako i Vašoj gospođi. Srdačno Vas pozdravlja Vlatko Maček".10 Ponovo je stvar "izvadio" rektor Čedomir Mitrović pred Petrom Živkovićem, dok se Slobodan Jovanović samo smeškao tako da "mu se tresla bradica".

Inače, poznastvo Mačeka i Dragoljuba Jovanovića potiče od septembra 1924. kada ga je Jovanović sreo u Zagrebu gde je boravio kod Stjepana Radića, svog velikog uzora. " Prvi put sam ga sagledao izdaleka kad je prošao dnom velike odaje. To je bilo u leto 1924. Kad sam došao u Zagreb u decembru 1928. godine, da upoznam novog vođu hrvatskog naroda, on je bio u Osijeku, pa sam zato govorio sa Košutićem".11 Ovo hapšenje Mačeka, kao i proces uhapšenim Hrvatima, Dragoljub Jovanović je ocenio kao pokušaj kralja Aleksandra da u vladu uvede nekoliko uglednih radićevaca. Kako piše Ljubo Boban u svojoj knjizi o Mačeku, režim je nastojao da razbije HSS iznutra , izazivajući unutrašnje podvajanje. Na početku 1930. Režimu je pristupio drugi potpredsednik stranke Dragutin Karlo Kovačević. Radi propagandnog efekta, u vreme otvaranja procesa Mačeku, u Beograd je došla i jedna deputacija seljaka, u kojoj je bilo i bivših pristalica HSS-a kako bi demonstrirali neslaganje sa Mačekovom politikom i izrazili privrženost režimu.12 Ubrzo se Maček našao na slobodi. Njegovo oslobađanje iskoristio je Dragoljub jovanović, pa je već u julu 1930. godine otišao u Zagreb na susret sa vođom HSS face to face. U Mačekovom stanu ova dvojica razgovarali su nekoliko sati, razmenjujući mišljenja o situaciji u zemlji, kao i o seljačkim pokretima u Srbiji i Hrvatskoj. Izlažući stavove levih zemljoradnika o stanju u zemlji, Dragoljub Jovanović je Mačeku postavio nekoliko pitanja, između ostalih da li je za Jugoslaviju, njegovo gledanje na monarhiju, da li veruje u postizanje sporazuma i rešenje hrvatskog pitanja,itd. Maček mu je odgovorio da Hrvati jesu za zajedničku državu, za razliku od frankovaca. Ipak, netadovoljni su statusom u državi, smatrajući da trebaju da imaju više od onoga što su imali u Austrougarskoj. Maček je, što se tiče monarhije rekao da Hrvati priznaju kralja, mada je on sam republikanac. "Najbolje bi bilo da u ime Srba sporazum napravi jedna seljačka stranka slična Hrvatskoj seljačkoj stranci; dok toga nema, a nema, spreman je da svrši "posao" sa onim faktorom koji može da obezbedi izvršenje sporazuma"(sa kraljem koji je nosilac vojne sile-M.Š.)13 Tada je Dragoljub Jovanović predložio formiranje opozicije koja bi se udružila u rešavanju gorućih problema u zemlji, pa i hrvatskog pitanja.

Posle ovog sastanka, Maček u septembru odlazi u Karlove vari, banju u Čehoslovačkoj radi lečenja, ali i radi političke agitacije. Planirao je i da se sastane sa članovima HSS-a koji su od ranije u emigraciji, Košutićem i Krnjevićem. Na putu za Karlove vari, Maček se u Beču sastao sa još jednom grupom emigranata, koja će imati značajnu ulogu u stvaranju i radu Nezavisne države Hrvatske, bivšim pukovnikom u austrougarskoj vojsci, Stjepanom Sarkotićem, zatim sa Perčecom i Perčevićem. Sarkotić je razgovoru sa Mačekom kao jedino rešenje hrvatskog pitanja video povratak Habsburga i uvođenje trijalizma između Austrije, Mađarske i Hrvatske.14 U austrijskoj prestonici Maček se, već rečeno, sastao i sa Košutićem i Krnjevićem, koji su zbog tadašnjih okolnosti u Evropi, misleći na plan Aristida Brijana, francuskog ministra inostranih poslova, koji pred Društvo naroda iznosi Memorandum u kome upozorava da je jedna od pretnji po evropski mir upravo srpsko-hrvatski spor, rekli šefu HSS-a da je situacija povoljna za rešavanje hrvatskog pitanja.15 Ispostavilo se da se u Austriji okupilo "svo hrvatsko rukovodstvo", među kojima i Ante Pavelić, kasnije poglavnik u NDH. Svi su dobili instrukcije za dalji rad i to: Pavelić da se približi Italijanima, Krnjević Englezima, Košutić između Engleza i Italijana, Kežman,koji je boravio u Parizu, trebao je da pojača kontakte sa Francuzima.16 Između ovih sastanaka sa hrvatskom emigracijom, Maček se sastao u Pragu sa ministrom inostranih poslova Čehoslovačke Milanom Hodžom, koji mu je odgovorio, a Maček se kasnije u Memoarima priseća, da je "režim kralja Aleksandra sada kod zemalja Antante čvrst da se izvana protiv njega ne da učiniti ništa".17

Situacija u Evropi početkom 30-ih godina nije bila obećavajuća. Nakon kraha berze u Njujorku 1929. kriza se vrlo brzo prelila preko "bare" u Evropu. Svetska privredna kriza je teško pogodila agrarna društva, među kojima i jugoslovensko. Preovlađujući sloj stanovništva bilo je seljaštvo, a ono što je predstavljalo problem, naročito u Srbiji bio je takozvani sitni posed. Seljaci koji su imali manje od 20 ha teško su mogli da prehrane svoju porodicu, jer su se prihodi sa imanja te veličine mogli uporediti sa zaradom industrijskog radnika.18 Seljaštvo nije bilo samo siromašno, već je bilo i prezaduženo zbog kupovine zemlje u godinama delimičnog blagostanja. Naročito od 1925. problem su predstavljale tzv. "makaze cena" između poljoprivrednih i industrijskih proizvoda. Ovo će najveći efekat imati u periodu 1930-1934. u agrarnoj krizi. Tada je seljaštvo svoje poljoprivredne proizvoide prodavalo po izuzetno niskim cenama, a kupovalo industrijske proizvode po veoma visokim.19

Što se tiče politike, kralj Aleksandar je preduzimao mere da povrati parlamentarizam u zemlji, tako što bi uključio opoziciju u delovanje, želeći da sačuva jugoslovenstvo, ali i teritorijalnu celovitost zemlje. Ubrzo je u septembru 1931. godine kralj podario zemlji novi Ustav(Oktroisani-M.Š.), a nakon toga raspisao i izbore za novembar iste godine. Opozicija ipak nije uzela učešća na izborima, pa je pobedu odnela ranije stvorena stranka na čelu sa Petrom Živkovićem, Jugoslovenska nacionalna stranka. Stvaranje Jugoslovenske radikalne seljačke stranke, odnosno JNS, nije uspelo da proširi političku osnovu režima. Monarhodiktatura nije uspela da obezbedi podršku srednjih slojeva i narodnih masa, niti da dinamizuje njihovu aktivnost, političku, ekonomsku i socijalnu.20 Ono što treba reći u vezi ovih izbora, je da su i pored njihove odluke da na kraju apstiniraju, postojali kontakti među opozicijom za zajedničku saradnju. Još mnogo pre ovih izbora, s jeseni 1930. u Zagreb je došao Boža Marković, čovek iz vrha Demokratske stranke, sa informacijama da je opozicija u Srbiji složna i da želi da se sporazume sa Hrvatima. Predlaže se zajednička baza kada dođe vreme.21 Marković je Hrvatima ponudio nacrt sporazuma za dalji rad. Postojaće dve faze u rešavanju problema, prelazna i definitivna. U razgovoru sa Ivanom Meštrovićem Boža Marković je predložio podelu na sedam takvih oblasti.22 U planu je bilo i donošenje novog Ustava koji bi rešio hrvatsko pitanje. Kontakti između oopozicije u Srbiji i one u Hrvatskoj pojačavali su se sve do donošenja Oktroisanog ustava, ali i kasnije.

Dragoljub Jovanović, kao jedan od predstavnika opozicije u Srbiji, istina ne sa onolikim uticajem kao Ljuba Davidović, Miša Trifunović,Aca Stanojević, Jovan Jovanović Pižon, kao predstavnici tri najveće stranke, iskoristio je pauzu na Univerztetu da, u februaru 1932. poseti Zagreb i ponovo razgovara sa Mačekom. Lidera Hrvata upoznao je sa svojom Političkom platformom u 16 tačaka,23 koja će kasnije biti objavljena kao Zadaci nove vlasti. Jovanović u Uspomenama piše da mu je Maček poklonio dosta vremena i da je odobrio politički deo programa levih zemljoradnika, dok je ekonomskom delu programa zamerao nacionalizaciju velikih industrijskih, rudarskih i šumskih preduzeća ocenjujući ga kao socijalizam.24

Treba reći da Maček i Dragoljub Jovanović nisu bili baš ravnopravni politički sagovornici. Uvek je Jovanović preduzimao inicijativu za sastanak, nikada Maček. To je razumljivo iz više razloga. Vlatko Maček je iza sebe imao ogromnu većinu, preko 90% hrvatskog naroda. S druge strane, stranke u Srbiji, i pored duže tradicije parlamentarizma, nisu bile jedinstvene. Iako po strukturi stanovništva izrazito poljoprivredna zemlja, zemljoradnička stranka nije imala dominantan uticaj. Ako uzmemo u obzir da su se zemljoradnici podelili na leve i desne, onda zaista Dragoljub Jovanović nije mogao da se meri sa Mačekom, koji ga je verovatno tretirao kao posrednika u razgovorima sa strankama do kojih mu je stalo, pre svih Demokratske i Radikalne. Nesumnjivo je da su i on i Maček bili ambiciozni. Maček više u nekom nacionalnom pogledu. Od stupanja na mesto šefa stranke u Hrvatskoj, isticao je potrebu rešenja hrvatskog pitanja. S druge strane, D. Jovanović je u nekim svojim zahtevima, kao što su rešenje hrvatskog pitanja i federalističko uređenje, išao "uz dlaku" Mačeku. Dosta se ugledao na Stjepana Radića, ali i na delatnost Aleksandra Stambolijskog u Bugarskoj.25 Moguće da je Jovanović želeo objedinjavanje svih zemljoradničkih stranaka iz Jugoslavije i Bugarske u jednu, gde bi u nekim povoljnim okolnostima on bio i njen lider. Čak je tako nešto kasnije predlagao i Josipu Brozu, lideru Komunističke partije Jugoslavije od 1937. ali su komunisti pročitali njegove namere. Objavljivanje "Političkog programa u 16 tačaka" uz dodatak "Šta nas košta svađa sa Hrvatima?" u kome Jovanović daje svoj predlog rešavanja srpsko-hrvatskih nesuglasica, ali i u kome kritikuje veliki broj ljudi u vlasti, pre svih Milana Srškića, Božu Maksimovića, Nikolu Uzunovića, Kostu Kumanudija, poslužilo je vlastima da Dragoljuba Jovanovića izvedu pred Državni sud za zaštitu države koji ga je osudio na godinu dana zatvora, kao i na gubitak državne službe. Isto tako, Maček je iskoristio situaciju kada je kralj olabavio stege diktature da sa istomišljenicima, pre svega Ante Trumbićem, Milom Budakom, Dušanom Boškovićem, Jurajem Šutejom donesu rezoluciju u kojoj se osuđuje "hegemonija Srbije" nad ostalim delovima zemlje. Ova rezolucija u istoriji Jugoslavije poznata je kao Zagrebačke punktacije i izazvala je nezadovoljstvo u vojnim i političkim krugovima u Beogradu. Zbog svog antidržavnog delovanja, Vlatko Maček je u januaru 1933, izveden pred Državni sud za zaštitu države koji ga je osudio na tri godine. Dobivši tekst punktacija 22. novembra, iz zatvora je Dragoljub Jovanović, kao lider levih zemljoradnika, spremao odgovor. Imao je nekoliko zamerki. " Niti je Srbija cela gazila i gulila prečane, niti je moguće vratiti se na najcrnju godinu u istoriji Južnih Slovena. Nisu pomenute opozicione snage među Srbima i u Srbiji koje ne snose nikakvu odgovornost za ono što je učinjeno.26 Usledila je i zvanična izjava zemljoradničke levice koja je širena kao letak u Srbiji i Hrvatskoj, sa izvesnim razlikama u formulacijama u zavisnosti da li se rastura po Srbiji ili Hrvatskoj. Levi zemljoradnici naročito pozdravljaju drugu tačku rezolucije koja traži da seljaštvo bude temelj na kome će se izgraditi celokupni život demokratije. I oni, kao i sam Dragoljub Jovanović, ne žele da prihvate osudu jenog naroda, u ovom slučaju srbijanskog(srpskog-M.Š.), kao hegemonističkog, ali za razliku od D. Jovanovića, prihvataju povratak na 1918. kao polaznu tačku za nove dogovore".27 Za razliku od levih zemljoradnika, vođstvo Saveza zemljoradnika nije reagovalo na Zagrebačke punktacije, što je svedočilo o razlikama u stavovima između dve grupe i još više produbljivalo sukob.28 Kao što je već ranije rečeno, prema proceni režima, zbog antidržavne delatnosti, uhapšen je Dragoljub Jovanović i interniran u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Zbog iznošenja svojih stavova o Zagrebačkim punktacijama koje su širene kao letak, a za koje je policija saznala da su delo Jovanovića, on je mogao da dobije i produženje kazne. Ubrzo mu se u zatvoru pridružio i Vlatko Maček. Bilo je to početkom maja 1933. godine kada su dugo razgovarali. Kako piše u Političkim uspomenama, Maček je Jovanoviću rekao da ode da razgovara sa Ljubom Davidovićem i Mišom Trifunovićem. " Neka znaju i neka svakome kažu da niko u Zagrebu nije ovlašćen da u njegovom odsustvu vodi ma kakav pregovor". Maček je dalje nastavio : " Mi Hrvati smo u srećnom položaju da možemo dobro prolaziti i sa Austrijom i sa Srbijom. U prvom slučaju bismo razvijali svoju poljoprivredu da snabdevamo bečko tržište elitnim proizvodima; u drugom, posvetili bismo se više industriji, za manje razvijena područja". Ovu izjavu Dragoljub Jovanović je ocenio kao veoma tešku, ali iskrenu, koja je verovatno upućena kralju, ali i opoziciji da pokaže kako Hrvati imaju alternativu. Isto tako, predlog Jovanovića o "naslonu" na Rusiju kao i ujedinjenje sa Bugarima, Maček je decidirano odbio. Bila su to početna tri razočaranja u Mačeka, jer je mogao i sa Austrijom, neće savez sa Rusima i ujedinjenje sa Bugarima".29

1Vlatko Maček rođen je u Jastrebarskom 20. jula 1879. Završio je studije prava u Zagrebu, gde je i doktorirao. U stranku Stjepana Radića ušao je 1905. a 1920. postao je njen potpredsednik. O njegovoj delatnosti od atentata na Radića pa sve do odlaska u emigraciju, biće više reči u ovom radu

2Ranije je, još dok se govorilo o srpskim(srbijanskim) žrtvama u Prvom svetskom ratu, Pribićević ironično pitao:" Koliko košta ta srpska krv, pa da je platimo?" Ova izuzetno teška izjava izazvala je u Srbiji gnev prema Pribićeviću. Tek je bilo 10-ak godina prošlo od rata u kome nije bilo kuće u Srbiji čiji član nije dao život za slobodu i ujedinjenje, i da nema tog zlata koje bi nadoknadilo taj gubitak, pa je s tim u vezi ova izjava teško primljena u Srbiji. S druge strane, Toma Popović je za poslanike HSS govorio da će sami biti krivi za svoju propast jer "nisu dresirani"-Videti više u B.Gligorijević, nav.delo,306 Za vreme govora Puniše Račića, Ivan Pernar mu je dobacio da su opljačkali begove, misleći na Srbijance i Vladu, što je bio ključni trenutak da Račić izvede svoj krvavi pir- I. Mužić, Stjepan Radić u Kraljevini SHS, Zagreb 1990, str. 236. Baš toga dana u Narodnu skupštinu došla je grupa birača iz Crne Gore da daju Račiću neka dokumenta, nakon čega su sa galerije skupštine posmatrali tok zasedanja. Izazvan, a verovatno i zbog prisustva svojih ljudi u skupštini, kao i zbog mentaliteta karakterističnog za ljude koji potiču iz krševitog severa Crne Gore toga vremena i svoje uloge u oslobodilačkim ratovima, smatrao je da se obraz može odbraniti jedino revolverom. Posle zločina je uhapšen i u zatvoru dočekao početak rata u Jugoslaviji 1941. kada su ga oslobodili Nemci

3Stvorena 1927. od Hrvatske seljačke stranke Stjepana Radića i Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića

4Vidovdanskim ustavom,28.06.1921. formulisano je da država bude ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija. Zakonodavnu vlast vršili su zajedno kralj i Narodna skupština. Kralj je potvrđivao i proglašavao zakone. Država je podeljena na oblasti. Ovom administrativnom podelom vlast je išla na razbijanje istorijskih pokrajina-B.Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988.I, Beograd 1988, str. 129-130. Maček je tražio, između ostalog reviziju Ustava, raspisivanje izbora za Konstituantu, obrazovanje nepolitičke vlade, formiranje istorijskih zemalja. Po potrebi bi se mogla uvesti kraljeva diktatura. Pribićević je u svemu podržao Mačeka. Davidović je odbacio sve zahteve Mačeka, dok je istoričar i pravnik, profesor Slobodan Jovanović proučivši zahteve, odgovorio kralju da se radi o dualizmu, istom onakvom kakav je bio u Austrougarskoj- B.Gligorijević, Kralj Aleksandar Karađorđević, II, Beograd 2002. str. 349-350.

5Josip Predavec(1884-1933) bio je jedan od osnivača H(R)SS, ubijen iz zasede u Dugom selu;August Košutić(1893-1964) inženjer i političar HSS-a; Karlo Kovačević bio jedan od potpredsednika stranke, kasnije otišao iz nje

6Savez zemljoradnika stvoren je na inicijativu Mihaila Avramovića, oca srpskog zadrugarstva i Milana Komandića 1918. godine. Dragoljub Jovanović je ušao u Savez zemljoradnika 1927. ali je zbog sukoba sa neistomišljenicima predvodio frakciju u stranci poznatu kao levi zemljoradnici

7Н.Јовановић,Живот за слободу без страха, Београд,2000. str. 158

8V.Maček,nav.delo,88.

9Д.Јовановић,nav.delo,176.

10Isto

11Д.Јовановић, Медаљони,III,Београд 2008.str. 140

12Lj.Boban, Maček i politika HSS 1928-1941,I, Zagreb 1974.str. 51.

13Д.Јовановић, Медаљони,III,Београд 2008.str. 143-144.

14Lj.Boban, str. 63

15Isto,53.

16Isto

17V.Maček,nav.delo,93.

18Љ.Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941,I,Београд 1996,str. 26.

19Н.Вучо, Аграрна криза у Југославији 1930-1934,Београд 1968, str. 94

20Б.Петрановић, nav.delo,197

21Lj.Boban, str.58

22Južna Srbija(od Zapadne Morave južno), Severna Srbija(severno od Morave, uključujući Srem,Banat,Bačku i Baranju), Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska sa Slavonijom,bez Srema, Primorska banovina u koju bi mogla uću cela Damlacija sa Bokom,Slovenija. Tada bi tri banovine bile srpske, dve hrvatske, jedna slovenačka i jedna jugoslovenska.Videti više u M.Radojević, Naučnik i politika, Politička biografija Božidara Markovića, Beograd 2010. str. 349.

23Videti više u Д.Јовановић, Политичке успомене,II, Београд 1997, str. 217-222. Između ostalog, u programu se založio za rešenje hrvatskog pitanja, ujedinjenje sa Bugarima, uspostavljanje veze sa Rusijom i federalističko uređenje

24Д.Јовановић, Политичке успомене,II, Београд 1997, str. 231.

25Ubijen u prevratu 9. juna 1923.

26Д.Јовановић, Политичке успомене,II, Београд 1997, str. 283-284.

27Lj.Boban,Geneza,značenje i odjek Zagrebačkih punktacija,str.183-184.

28Н.Јовановић, Земљорадничка левица у Србији 1927-1939, Београд 1994,str. 86.

29Д.Јовановић, str. 329-330.