Gebels, propaganda i organizacija nacističke kinematografije

U periodu dok je nacistička partija postojala na političkoj sceni Nemačke, prvo kao mala opoziciona partija i kasnije kao apsolutni gospodar života u Nemačkoj i dobrom delu Evrope, verovala je da uspostavljanjem novog poretka može promeniti život u Nemačkoj. To joj je i uspelo, ali taj program koji je počivao na rasnoj mržnji i duboko militarizovanom društvu doveo je do rata koji je bio najveći i najkrvaviji u istoriji čovečanstva. Taj režim Nemačku je na kraju doveo do okupacije, komadanja zemlje i trajne sramote jednog naroda koji je dozvolio da takva jedna politička opcija dođe na vlast. Ideologija partije je počivala na tome da ona kontroliše svaki aspekt nemačkog društva i u tom pogledu svaki oblik društvenog života je morao biti koordiniran. Partija na čelu sa Firerom je bila odgovorna ne samo za materijalnu dobrobit nemačkog naroda već i za njegove moralne i duhovne vrednosti. Da bi joj to uspelo morala je putem propagande da bude non stop prisutna u životu jednog Nemca. U tu svrhu Nacisti su upeli i da iskoriste umetnost za inkorporiranje nacističke doktrine. Tako su nacisti iskoristili i film tj. kinematografiju. Jozef Gebels, kao ministar za propagandu je koordinirao svim aspektima nemačkog društva koji su mogli biti iskorišćeni za nacističku propagandu. On je delio Hitlerov stav da propaganda za široke mase mora da bude jednostavna, svedena na jasno razumljive slogane i da koristi jake emocije kao što su ljubav (Firer, Nemačka) i mržnja (Jevreji).

Uticaj i aktivnost Nacističke partije u Nemačkoj kinematografiji pre 1933. je bio na dosta nižem nivou nego kasnije. Prvi film u produkciji Nacista je bio reportaža o partijskom kongresu koji je održan u Ninbergu 1927. godine. Od tada je svaki kongres sniman i u tom periodu možemo uočiti da su Nacisti jako brzo shvatili da je film jedan od novih i revolucionarnih načina za širenje propagande. Filmovi u produkciji nacista su stizali do publike jer je od 1927. na čelu najveće nemačke filmske kompanije UFA stajao Alfred Hugenberg, lider Nacionalne konzervativne partije (DNVP). U početku su lokalni lideri nacističke partije bili ohrabrivani da snimaju partijske skupove i da ih distriburiraju po bioskopima (koji su bili pod kontrolom UFA) u svojoj regiji. U međuvremenu unutar partije stvorena su dva tela za distribuciju (LFS) i produkciju (Filmamt). Konačno u oktobru 1932. oba ova tela su objedinjena u jedno i stavljena pod kontrolu Gebelsa koji je iskoristio priliku da istisne Gregora Štrasera koji je zajedno sa njim delio mesto glavnog zaduženog za produkciju nacističkih filmova, nakon što je Štraser u tom periodu postao problem unutar nacističke partije. Jedan od primera koordinisanog infiltiranja nacista u sektore nemačkog društva jeste i stvaranje organizacija unutar društva vlasnika nemačkih bioskopa. Ti elementi su uspeli da na čelo te organizacije dovedu jednog od kadrova nacističke partije Adolfa Engela i osiguraju veliki uticaj partije u svim sektorima filmske industrije. Kada je Hitler postavljen za kancelara januara 1933. jedan deo partije je želeo da u potpunosti nacionalizuje filmsku industriju. Gebels je stao na put tome shvatajući da u tom trenutku ne može se tako radikalno pristupiti ovom pitanju imajući u vidu da su na vlasti tek nekoliko meseci i da sa druge strane partner u vladi je i predsednik UFA Hugenberg, koji je postavljen za misnistra ekonomije. Međutim, Nacisti su u potpunosti preuzeli kontorolu nad udruženjen vlasnika nemačkih bioskopa. U martu kada je Gebels imenovan za rajhministra za propagandu dobio je zadatak koji je podrazumevao duhovno i moralno usmeravanje nemačkog naroda. Tim imenovanjem Gebels se izdigao iznad onih kadrova u partiji koji su se suprostavljali njegovoj politici prema kinematografiji. Gebels je napravio sedam tela preko kojih je kontorlisao masovne medije i umetnost u Nemačkoj. Telo zaduženo za kinematografiju je nosilo naziv Reichfilmkammer (RFK). Rezultat ovog vida kontrole je bila centralizacija i limitiranje lične i ekonomske inicijative kao i umetničke slobode. Jedna od glavnih funkcija RFK je bila odstranjivanje Jevreja iz nemačke kinematografije i uopšte nemačkog kulturnog života. Čovek koji je bio zadužen za ovaj posao je bio Hans Hinkel. Svako ko je hteo da ima neke veze sa kinematografijom morao je biti član RFK, a to je Jevrejima bilo onemogućeno. Sa druge strane Gebels se predstavljao kao veliki filmski zavisnik i govorio je da film ima veliku ulogu u kulturi nove Nemačke.

Za uspostavljanje kontrole u ranoj proizvodnji filmova, Gebels je doneo zakon o kinematografiji u Rajhu aprila 1934. godine. Naime uvedena je cenzura scenarija, po kojoj bi se scenarijo nosio direktoru rajh filma, a on bi ga dalje ocenio i ako ispunjava sve uslove taj film bi bio finasiran iz budžeta države. Na taj način uspostavljena je ne samo cenzura u ranoj fazi proizvodnje filma već i kontrola po kojoj bi film morao da ispuni odrđene uslove koje su odgovarali tadašnjem duhu vremena i političkoj situaciji u kojoj se Nemačka nalazila. Takođe ovim zakonom javne i privatne projekcije su izjednačene i čak su reklame prolazire cenzuru. U reviziji ovog zakona iz juna 1935. Gebels je dao sebi dodatna ovlašćenja da zabrani bilo koji film za čiju radnju smatra da nije u interesu naroda. Formirana je lista određenih ciljeva koje je svaki film morao da ispuni i ta lista je poređana po kategorijama i na taj način su filmovi rangirani. To je bio ključ za inkorporiranje propagande u filmove koji su se snimali u Rajhu. Pod tim uslovima nastaje i možda najznačajnije filmsko propagandno ostvarenje Nacista „Trijumf volje“. Konačno ovaj zakon je potvrdio monopol države nad nemačkom kinemategrafijom. Gebels je uspeo da uvede i neki vid cenzure među kritičarima čiji prvi izveštaj o nekom filmu bi bio krajnje pozitivan i duhovno nadahnut, dok bi tek posle dva dana mogli da napišu kritiku koja bi film stavila u odgovarajući i pre svega prihvatljiv politički kontekst. Što se tiče stranih filmova oni su slabo distribuirani, a oni koji bi bili puštani u bioskopima su bili ignorisani od strane štampe i kritičara.

Jedan od glavnih ciljeva nacističke ideologije jeste politička indoktrinacija mladih. Od početka je propagadanda usmerena prema ovoj drušvenoj grupi. Omladini su nalagani definisani zadatci, ciljevi i uloga pionira u kreaciji novog poretka ne samo u Nemačkoj nego i u celoj Evropi. Entuzijazam koje su ove ideje izazivale kod Nemačke omladine pažljivo je kontrolisan i usmeravan ka ciljevima koji su definisali Nacisti. Za ovo su Nacisti koristili masovne medije: štampu, radio, pozorište i film. Koristili su trend mladih da se ide u bioskop i ljubav prema filmu da bi propagirali nacističke ideje. Gebels je shvatio da je film savršen mediji jer ima mogućnost da igra na emocije kod mladog čoveka i da kombinuje zabavu i propagandu. Uskoro su filmovi sa nacističkom propagandom ušli i u škole što je omogućeno u saradnji sa ministarstvom prosvete na čijem čelu je bio Bernhard Rust. Međutim, Gebelsu nije bilo dovoljno da se nacistička ideologija na taj način propagira samo u školi, već je preko Hitler jungend iskoristio i period mladih koji je odvajan za van školske aktivnosti. Jedan od filmova koji su izašli u produkciji Hitler jungend je „Sat za mlade“ koji je bio jako popularan. Takvi filmovi su najviše praćeni i prihvatani u ruralnim delovima i malim gradoovima gde je bioskop bio jedini vid zabave. Važnost propagande putem filma među omladinom ne sme se podceniti. Propaganda putem filma u školama i u slobodno vreme usmerila je celu generaciju prema onim idejama koje su promovisali Nacisti.

Nakon zakona o kinematografiji, Gebels je polako krenuo u nacionalizaciju filmske industrije. Međutim, to je radio postepeno jer se dobar deo filmova izvozio iz zemlje. Nacionalizacija je sve bila bliža kako je izvoz filmova opadao, a to je ponovo pratilo sve veće neprijateljstvo prema Nemačkoj. Sve je to vodilo daljoj nacionalizaciji samih filmova koji postaju sve više i više nacistički indoktronirani. Tokom 1936. nestabilna finansijska situacija u dve vodeće kompanije za kinematografiju (UFA i Tobis), daje priliku Gebelsu, da preko novoformirane kompanije Kautio, preuzme u potpunosti kontrolu nad tim kompanijama i tako posredno privatni sektor u kinematografiji prebaci pod državnu jurisdikciju. Nakon pripajanja Austrije i kasnije Čehoslovačke Nemačkoj, obe vodeće kinematografske kompanije ( Wien Film i Prag Film) dolaze pod upravu Kautio. Osvajanja Nemačke 1939-1940. obezbedili su nemačkoj kinematografiji monopol u Evropi, ali problem je bio u tome što ta osvajanja nemačka filmska industrija nije mogla da isprati. Procena je bila da tokom jedne godine treba napraviti oko 100 filmova kako bi bili zadovoljeni svi uslovi koje su nacisti postavljali pred filmske stvaraoce u pogledu propagande i indoktrinacije. Tada je Gebels uvideo priliku i januara 1942. objavljena je nacionalizacija kako bi se ti uslovi mogli ispoštovati. Cela filmska industrija i samo filmska umetnost kao takva stavljene su pod kontrolu države. Svaki aspekt u pravljenju filma, preko njegove distribucije i prikazivanja sada je u potpunosti bio pod nadležnosti i pod kontrolom države tj. ministra za propagandu Jozefa Gebelsa.

Gebels je u svojoj politici prema filmu iskoristio na neki način Sovjetski model. On je shvatio da će najlekše dopreti do gledaoca ako zahteva od producenata da prave filmove koji bi bili miks zabave i propagande. Postoji i jasan podatak da je u periodu njegove kontrole nad nemačkom kinemategrafijom manji broj isključivo političkih filmova napravljen, što je na prvi pogled neočekivano. Narvno oni su bili jako važni, ali beležimo i veliki broj komedija i drama koje su pravljene tokom tog perioda. Tajna je u tome da je svaki film u ovom peroidu bio indoktrinisan nacističkom ideologijom. Ono što možemo primetiti posmatrajući određene podatke da broj političkih filmova pada nakon bitke kod Staljingrada i da do kraja rata on je sve manji i manji. Ovakva Gebelsova politika je bila kritikovana unutar partije, stariji kadrovi su tražili od njega više filmova koji glorifikuju nacističke uspehe i osvajanja. Gebels je uvek uspevao da se izdigne iznad kritika, verovatno jer je u tom pogledu imao bezgranično Hitlerovo poverenje. On je smatrao da filmovi koji su stvarani pod njegovom kontrolom doprinose definiciji ponašanja kao što su disciplina i poslušnost, vođstvo, heroizam induvidue prema vođi tj. Fireru. Zbog toga je Gebels uvek favorizovao one filmove koji su ekranizovali i prenosili duh Nacional socijalizma umesto onih koji su jasno propagirali ideologiju. Na taj način razmišljanja gledaoca su mogla biti usmerena na elemente nacističke ideologije kao što je nacionalizam, superiornost Arijevske rase, zajednice naroda, elitizma i militarizma.

Literatura:

D. Welch, Propaganda and the German Cinema 1933-1945, London-New York 2001, 5-39.

Linkovi:

http://www.calvin.edu/academic/cas/gpa/goebmain.htm

http://www.spartacus.schoolnet.co.uk/GERgoebbels.htm

http://ics.leeds.ac.uk/papers/vp01.cfm?outfit=pmt&folder=715&paper=2159

http://ics.leeds.ac.uk/papers/vp01.cfm?outfit=pmt&folder=715&paper=1143