"Večni sporazum"

Muvatali II, ljuti protivnik Ramzesa II, umro je oko 1272. god. pre n. e. Na prestolu ga je nasledio sin od žene drugog reda1 Uri-Tešub (oko 1272-1267. god. pre n. e.). Ova činjenica je mogla da utiče na sigurnost njegovog vladarskog položaja, mada je prema Telepinovom ukazu imao sva prava na kraljevski presto.2 Po stupanju na presto Uri-Tešub je uzeo ime Muršiliš III, želeći time da naglasi rodbinsku vezu sa Muršilišem II, svojim dedom. Zbog ovih uslova koji su prethodili stupanju na presto Uri-Tešuba, on se veoma uplašio za svoj položaj usled sve većeg uticaja koji je u državnoj upravi imao njegov stric Hatušiliš. Naime, Hatušiliš je za vreme vladavine svoga brata Muvatalija II bio namesnik severnog dela kraljevstva Hatija sa sedištem u Hakpisu. On je takođe učestvovao u bici kod Kadeša, i bio je kratkotrajno namesnik teritorija koje su Hetiti nakon bitke prodorom sve do Abe osvojili. Uspesi koje je Hatušiliš postigao na severu zemlje samo su povećali podozrenje Uri-Tešuba prema svome stricu. Postepenim umanjivanjem Hatušilišovih ovlašćenja, Uri-Tešub je pokušao da reši ovaj problem. Međutim ovo je na kraju dovelo do Hatušilijeve pobune. Uri-Tešub je potcenio brojnost pristalica svoga strica i u bici na severu zemlje bio je poražen. Stupivši na presto Hatušiliš III (oko 1267-1237. god. pre n. e.) poslao je svog bratanca u izgnanstvo. Uzurpaciju prestola Hatušiliš III je želeo da opravda i legitimiše tekstom koji se zove "Odbrana Hatušilijeva".3 Ona nam predstavlja glavni izvor za ovaj događaj. Uri-Tešub je poslat u Siriju, tačnije u oblast Nuhaše. Ali, to nije bilo klasično izgnanstvo pošto je Hatušiliš III dao Uri-Tešubu komandu nad tvrđavama u tom području. Međutim, Uri-Tešub se nije pomirio sa svojom sudbinom. Tražio je načina da se vrati na hetitski presto, stoga je vodio prepisku sa vavilonskim i asirskim dvorom. Na kraju je uspeo da se oslobodi i iščupa iz ovog prognanstva. Prebegao je hetitskom najvećem neprijatelju Ramzesu II. Ovime su odnosi između Egipta i države Hetita još više zahladneli. Hatušiliš III je zatražio od Ramzesa II da mu ovaj preda Uri-Tešuba. Iz pisma koje je Hatušiliš III poslao vavilonskom kralju Kadašman-Turgi saznajemo da je ovaj Hatušilišev zahtev odbijen:

Moj neprijatelj koji se sklonio u drugu zemlju našao je utočište kod kralja Egipta. Ali kada sam ja napisao egipatskom kralju: "Pošalji mi neprijatelja" on nije tako učinio. Zato smo egipatski kralj i ja postali neprijatelji, i ja sam napisao tvom ocu : "Kralj Egipta pomaže mom neprijatelju", pa je tvoj otac zadržao egipatske glasnike.4

Ovo je bio ozbiljan udarac Hatušilišu i njegovom nastojanju da opravda zakonitost svoga stupanja na presto. Ramzes II je ovim postupkom , u izvesnoj meri, pokazivao kako nije priznao Hatušiliša već Uri-Tešuba za zakonitog vladara Hetita. Ovo nastojanje Hatušiliša da bude priznat od strane drugih velikih kraljeva proističe iz načina putem kojeg je došao na vlast, uzurpacijom. To je značilo da nije imao punu podršku svih plemića, i da su neki delovi države i dalje podržavali Muvatalijevog sina. Nedostak podrške posebno je vidljiv kod kilijentskih država koje je kontrolisala država Hetita, jer tada ugorvori nisu sklapani između država već između vladara tih država. Klijentski vladari su podržavali Uri-Tešuba jer su prethodno sklopili ugovr sa njegovim ocem Muvatalijem II kojim su se obavezali da će čuvati i podržavati Muvatalijeve naslednike. Tako se Hatušiliš III našao u nezavidnoj situaciji. Rešenje svojih problema Hatušiliš III je video u sklapanju mirovnog ugovora sa Ramzesom II. Na mir sa Egiptom nije ga vukla samo briga za sigurnost svoga prestola, postojalo je više činioca. Pre svega Asirija je postala velika pretnja hetitskoj državi, možda još veća nego udaljeni Egipat. Srž asirske države je bio veoma blizu granice sa hetitskom državom, i na udaru bi se moglo naći vicekraljevstvo Karhemiš. Još za vreme Uri-Tešubove vladavine ono malo teritorije što je preostalo državi Mitani palo je pod vlast Asirije. Hetiti s obzirom da su imali neku vrstu klijentskog odnosa sa državom Mitani nisu odgovorili i pritekli u pomoć. Ovim je Asirija stekla zajedničku granicu sa državom Hetita.

Još jedan razlog za sklapanje mira je nezainteresovanost Hatušiliša za dalje širenje hetitske teritorije na račun Egipta. Bitkom kod Kadeša zadržana su strateški važna mesta Kadeš i Amuru, i vlast nad severnom Sirijom bila je čvrsto u rukama Hetita. S druge strane i Ramzesu II je ovaj mirovni ugovor dobrodošao. Mogao je da ga prikaže u takvom svetlu kao da je hetitski vladar prosto molio za mir. Naravno Ramzes II ovakvu priliku nije propustio.5 Prošlo je dugo vremena kako Ramzes II nije imao nikakav pohod niti bilo koji drugi spoljnopolitički uspeh, te mu je ovaj događaj doneo još veći prestiž među podanicima. Sve veća pretnja na zapadnim granicama Egipta koja je vrebala od libijskih plemena davala je dodatnu motivaciju za sklapanje mira. Ramzes II je uvideo da neće moći da postigne iste uspehe na prostoru Sirije i Palstine kao njegov predak Tutmes III stoga se zadovoljio teritorojim koju je zadržao posle bitke kod Kadeša. Sigurno da je i uzdizanje Asirije kao nove sile i Ramzesa II takođe navela na razmišljanje o sklapanju mira sa Hatijem.

Uzevši u obzir sve ove činjenice došlo je do sklappanja mira između Egipta i države Hetita 1259. god. pre n. e. u 21. godini vladavine Ramzesa II.6 Sporazum je prvobitno bio ispisan na srebnim pločama, sa prikazima bogova, i sa urezanim pečatima.7 Mi danas posedujemo samo kopije ovih ugovora. Dve su uklesane u formi natpisa na zidovima hramova u Luksoru i Rameseumu. Druge dve kopije sačuvane su u obliku glinenih tablica koje su iskopane među administrativnim dokumentima u arhivu Hatuše prestonice hetitske države.

SLIKA

Mirovni ugovor

One kopije koje potiču iz Hatuše su zapravo egipatska verzija mirovnog ugovora koja je poslata u Hati. Kopije koje su u formi natpisa na zidovima egipatska dva hrama su zapravo hetitske verzije poslate u Egipat. Hetitska verzija teksta je sastavljena na akadskom jeziku, potom prevedena na egipatski i uklesna na zidove hramova. Isto tako egipatska verzija je sastavljena na egipatski jezik, potom prevedena na akadski i poslata u Hati. Ovaj sporazum je prvi zabeleženi mirovni ugovor u istoriji, koji je sačuvan na obe strane. Svi detalji oko sadržaja mirovnog ugovora su već razmotreni prethodnim prepiskama između dva dvora, pa je ovo sklapanje bilo samo formalnog karaktera.8 Tekst jedne i druge verzije gotovo da je indentičan. Jedina razlika je ta što je Hatušiliš jednom odredbom želeo da zaštiti naslednost svoje linije potomaka:

I gle, sin Hatušilišev, kralja Hatija, biće kralj Hatija umesto Hatušiliša, njegovog oca, nakon što će dugo godina Hatušiliš biti kralj Hatija. Ako mu hetitski plemić ugrozi položaj, Ramzes-Meri-Amon mora poslati vojsku i dvokolice kako bi ga osvetio.9

Ovo je u potpunosti razumljivo s obzirom da je Hatušiliš III uzurpacijom osvojio hetitski presto, te se sada boji mogućnosti pobune plemića koji bi svrgli njegovog sina s prestola. Obe strane se obavezuju na razmenu zarobljenika, na pomoć druge zemlje ukoliko se desi pobuna u jednoj od njih. Zatim obavezuju se da će ukoliko jedna zemlja bude napadnuta od strane treće zemlje druga zemlja potpisnica ugovora prispeti u pomoć prvoj. Dalje su se obavezali na prekid bilo kakvih neprijateljstava između dve zemlje i da mir večno traje među njima. Zanimljivo je istaći da se u ugovoru nigde ne pominje razgraničenje između Egipta i Hatija. Te je logično zaključiti kako je prihvaćen status quo. Ovim ugovorom Ramzes II je indirektno priznao Hatušiliša III za zakonitog hetitskog vladara. Ta okolnost je možda bila najveći Hatušilišov uspeh.

Mirovnim ugovorom su umnogome napetosti između dve države smanjene, mada su i dalje postojale nesuglasice. Problem je nastao kada je Hatušiliš skrenuo pažnju Ramzesu II na način kojim je ovaj prikazao bitku kod Kadeša. Kamen spoticanja je bilo i pokroviteljstvo Ramzesa II koje je pružio Uri-Tešubu. Hatušiliš je u više navrata prebacivao Ramzesu da ovaj zna za lokaciju njegovog bratanca, dok je egipatski vladar uporno tvrdio da Uri-Tešub nije više na teritoriji pod njegovom kontrolom. Bilo kako bilo, sporazum je zasigurno otvorio put mirnom suživotu dve države. Stvoreni su uslovi za oživljavanje trgovine među dve zemlje i napretka oblasti koje su dosad bile poprište borbi Egipta i Hatija. Trgovina Egipta dosegla je razmere iz doba Amenhotepa III, a Ramzes II je mogao da se pozabavi problemima na zapadu zemlje.10 S druge strane uvozom egipatskih žitarica Hatušiliš III je mogao da ublaži posledice sve većeg nedostatka ovih namirnica.11 Da je potpisivanjem mirovnog sporazuma došlo do pomirenja i popuštanja zategnutosti u odnosima između Egipta i Hatija, pokazuje i događaj koji je potom usledio, a to je bila ženidba Ramzesa II sa Hatušilijevom kćerkom.

1Hetitski kao i ostali staroistočni vladari su imali jednu ili više kraljevskih supruga, koje su bile velike kraljevske supruge, i veliki broj supruga drugog reda, odnosno konkubina.

2Trevor Bryce, The Kingdom of the Hittites, New York 2005, 252.

3Амели Курт, Стари Исток, I том, Београд 2004, 260-265.

4Trevor Bryce, Letters of the Great Kings of the Ancient Near East: The Royal Coresspodence of the Late Bronze Age, London 2003, 206.

5Курт, Стари Исток, I том, 213.

6Bryce, The Kingdom of the Hittites, 277.

7Ellen Fowles Morris, The Architecture of Imperialism:Military Bases and the Evolution of Foreign Policy in Egypt’s New Kingdom, Leiden 2005, 372.

8Bryce, The Kingdom of the Hittites, 278.

9Marc Van De Mieroop, The Eastern Mediterranean in the Age of Ramesses II, Chichester 2007, 128.

10Дијк, Оксфордска историја старог Египта(прир. И. Шо), Београд 2004, 433.

11Trevor Bryce, "The "Eternal Treaty" from the Hittite perspective", BMSAES 6 (2006), 8.