Grčka revolucija 1821-1829. godine

Grčka revolucija, pored Srpske (1804-1813.) predstavlja period buđenja i nacionalne emancipacije balkanskih naroda. Međunarodne okolnosti tog vremena nisu išle na ruku balkanskim hrišćanima. Uspesi Srba zavisili su ponekad od ruskog napredovanja, sve do napada Napoleona na Rusiju 1812, kao što će i početak Grčke revolucije zavisiti od volje velikih sila. Naime, posle poraza Napoleona u Bici kod Lajpciga 1813, bilo je jasno da je Napoleon izgubio onu prevlast nad evropskim silama koju je nekad imao, pa se u Beču 1814. organizuje kongres na kome je Francuska vraćena na granice iz 1792. Centralna ličnost tog Bečkog kongresa bio je austrijski kancelar Klemens fon Meternih, koji se starao da ubuduće u Evropi ne dođe do novih revolucija i do pojave "novog Napoleona".

Položaj balkanskih hrišćana u Osmanskom carstvu nije bio nimalo lak. Dešavalo se često da mali balkanski narodi gledaju u velikim silama, najčešće Austriji i Rusiji, spasioce i svoje izbavioce. U ratovima velikih sila protiv Osmanskog carstva balkanski hrišćani svrstavali su se na stranu evropskih sila, često deleći njihovu sudbinu i čekajući turske osvete u slučaju poraza. Kraj XVIII i početak XIX veka za Osmansko carstvo nije bio zadovoljavajući. Česte su bile pobude janičara, a društvena i politička kriza nagrizala je temelje države. To je period kada Istočno pitanje postaje ponovo aktuelno. Ono predstavlja rešavanje sudbine teritorija Osmanskog carstva u Evropi u slučaju potencijalnog raspada. U početku se u rešavanje ovog pitanja uljučuju Austrija i Rusija, da bi od XIX veka u ovaj proces počele i balkanske države da se uključuju. Posle zatišja sa Srpskom revolucijom i Napoleonom, u Evropi se 20-ih godina, i pored konzervativnog držanja Meterniha, dešavaju revolucije, najpre u Španiji i Italiji, a potom i na Balkanu. One na Balkanu će započeti socijalno-političkim potresima u Vlaškoj, a zatim i snažnom narodnooslobodilačkom borbom koju će povesti grčki narod.

Za razliku od Srpske revolucije, pokret Grka je bio snažniji upravo zbog višeg nivoa privredne i društvene razvijenosti Grčke. Takođe, borba Grka uspela je da privuče pažnju evropskih sila ida izazove oružanu intervenciju istih protiv Turaka. Ono što je najznačajnije, iz ove revolucije će se izroditi prva nezavisna država na Balkanu, oslobođena od osmanske vlasti.1 Položaj pojedinih naroda u Osmanskom carstvu zavisio je od mnogih okolnosti. U nekim delovima kao što su Albanija i Bosna i Hercegovina veći deo stanovništva ispovedao je islam, dok je u Srbiji, Grčkoj, Bugarskoj i Makedoniji nacionalna svest stanovništva i pravoslavna vera igrala odlučujuću ulogu. U Osmanskom carstvu Grci su uživali poseban status, naročito stanovnici egejskih ostrva, kao i Moreje (Peloponez). Carigradski Grci, zahvaljujući opadanju osmanske moći sticali su značajne položaje. Bili su to Fanarioti, koje su činili nekoliko grčkih, ali i helenizovanih rumunskih i albanskih porodica. Tako su nazvani po carigradskoj četvrti Fanar (Svetionik) u kojoj je smeštena Vaseljenska patrijaršija. Zauzimali su položaj kneževa u Vlaškoj i Moldaviji. Uglavnom su se bavili administrativnim poslovima, a od 1661. su obavljali ulogu dragomana, odnosno prevodioca u diplomatskim odnosima Osmanskog carstva sa drugim državama. Njihov otpor se pojačao nakon propadanja timarskog sistema, kao i u vreme jačanja primorskih gradova, najviše Soluna i Smirne (dan. Izmir) gde raste antitursko raspoloženje.2 Takođe, ne treba zanemariti činjenicu da su na razvoj nacinalnog buđenja Grka uticali i grčki mladići koji su se školovali na evropskim univerzitetima, dolazili u dodir sa idejama prosvetitelja, Francuske revolucije, nacionalnog romantizma, shvatajući ulogu nekadašnje antičke Grčke, koja je itekako zanimala intelektualce tadašnje Evrope. Tvorac jednog od prvih planova za organizovanje opšteg ustanka protiv Turaka bio je Rigas Velestinlis, helenizovani Vlah iz Tesalije (kod Srba poznat kao Riga od Fere). Boraveći u Beču 90-ih godina XVIII veka bio je pod uticajem Francuske revolucije i pisao je političke traktate radi osvešćivanja balkanskih naroda koji bi podigli ustanak protiv Turaka sa ciljem stvaranja novog Vizantijskog carstva, ali koje bi bilo uređeno tako da postoje i neke ustanove republike, po uzoru na francuski model. Rigasovi planovi su propali jer je ubrzo uhvaćen u Trstu i pogubljen u Beogradu 1798.3 Mučenička smrt Rige od Fere poslužila je kao inspiracija trojici Grka, Emanuilu Ksantosu, Nikolaosu Skufasu i Aleksandru Cakalovu da u Odesi, na jugu Rusije, 1814. osnuju Filiki eteriju (Heterija- Prijateljsko drustvo) sa ciljem da se Grčka oslobodi od Turaka podizanjem oružanog ustanka. U početku, postojale su dve struje u Heteriji; jedna konzervativnija sa ciljem oslanjanja na strane sile i druga radikalnija koja je želela samostalne akcije, uz postepeno uključivanje ostalih balkanskih država Srbije, Bugarske, Vlaške, Moldavije, itd. Prevladala je od 1818. borbenija struja koja je želela da odmah počne sa pripremama za ustanak. Vođstvo je prvo ponuđeno Joanisu Kapodistriji, Grku sa Krfa, koji je obavljao poslove u ministarstvu spoljnih poslova kod ruskog cara Aleksandra I, ali je on to odbio, smatrajući ustanak preuranjenim. Nakon odbijanja, za vođu je Heterija izabrala Aleksandra Ipsilantija, ađutanta ruskog cara Aleksandra I. Prvenstveni cilj je bio da ustanak počne na nekoliko mesta u carstvu: na Peloponezu, u Vlaškoj, Moldaviji, Carigradu i da se proširi na Srbiju, Bosnu, Bugarsku i tako pobunjeni balkanski narodi zatražiće pomoć ruskog imperatora za obrazovanje balkanskog helenskog carstva.

Akcija heterista započela je krajem februara 1821. prelaskom Ipsilantija iz Rusije u Vlašku, u kojoj je već bio započeo ustanak i gde ustanici zauzimaju Bukurešt. Krajem marta počeo je i ustanak Grka pozivom patrijarha Germanosa u manastiru Sv. Lavra na Peloponezu. Do sredine aprila ustanak je zahvatio centralni deo Grčke i proširio se na ostrva.

Grčka revolucija može se podeliti u tri faze:

- Od 1821-1825. period uspona

- Od 1825-1827. period krize

- Od 1827-1829. Pobeda

Ono što je karakteristično za sve faze ovog rata Grka za nezavisnost bila je surovost u obračunavanju zaraćenih strana. Grci su na Peloponezu 1821. pobili više od 15000 muslimana, da bi se Turci osvetili ubistvom 20000 hrišćana na ostrvu Hiosu 1822, pretvorivši to ostrvo u pustoš. Teroru su bili podvrgnuti i Grci u Carigradu, Jedrenu, Maloj Aziji, Smirni, kao i na ostrvima Rodos i Kipar.

SLIKA

Ežen Delakroa, Pokolj na Hiosu 1822

Ova stradanja Grka isprovocirala su reakciju Svete alijanse. Ranije još, kada je vest o ustanku Grka stigla do zapadne Evrope, počinju da se stvaraju filhelenski pokreti koji prikupljaju novac, a mnogi su uzeli aktivno učešće boreći se na strani Grka, kao engleski pesnik Bajron.

SLIKA

Lord Gordon Bajron

Do 1825. Grci su bili u usponu, ali su se pojavile nesuglasice povodom budućeg uređenja države. Jedni su se zalagali za proglašenje monarhije i oslonac na Rusiju, dok je suprotna strana tražila liberalnu republiku i oslonac na zapadnoevropske zemlje, prvenstveno Britaniju. Ove razmirice oslabiće jedinstvo Grka, a odnos snaga će se promeniti naročito od trenutka kada se Porta 1825. obratila za pomoć egipatskom namesniku Mehmed- Aliji. Opremivši veliku flotu na čijem čelu je bio Alijin sin Ibrahim, pokrenuta je ofanziva protiv Grka. Ubrzo su redom padala grčka uporišta, počevši od Krita, Peloponeza pa sve do centra Grka koji su očajnički branili, Misolungija. Ipak, u aprilu 1826. Misolungi je pao, a ustanak je bio pred gušenjem, kao nekada 1813. kod Srba. Od tog trenutka umešale su se velike sile, prvenstveno Velika Britanija i Rusija. Sultan Mahmud II, jos ranije započevši reforme vojske, morao je da popušta. On je 1826. ukinuo janičarski red, elitnu jedinicu još iz srednjeg veka. Velike sile su koristeći ovu situaciju nametale Osmanskom carstvu razne predloge kojima se definisao položaj i uređenje hrišćanskih država (Vlaška, Moldavija, Srbija) jos ranije definisan Bukureškim mirom iz 1812. i Akermanskom konvencijom iz 1826, koje su uglavnom predviđale autonomiju za ove oblasti u Osmanskom carstvu. O grčkom ustanku, međutim Porta nije želela da pregovara. Velikoj Britaniji i Rusiji pridružila se Francuska tražeći autonomiju za Grke (Londonski ugovor). Posle turskog odbijanja došlo je do pomorske bitke kod Navarina 1827, gde je udružena britansko-francusko-ruska flota potpuno uništila egipatsku flotu. Ubrzo su Britanci napustili Grke jer su oni izabrali ruskog štićenika Kapodistriju, dok su Francuzi i Rusi nastavili sa operacijama protiv Turske i Mehmed Alije. Usledio je rusko-turski rat 1828. u kome se videla nadmoć Rusa, pa su Turci u Jedrenu sklopili mir 1829.4

SLIKA

Bitka kod Navarina 1827

Ubrzano rešavanje grčkog pitanja koje se otvorilo revolucijom počelo je da se rešava upravo posle ovog mira. Na Londonskoj konferenciji 1830. godine Britanija je predložila da se od južne i centralne Grčke formira nezavisna država. Ovde ne treba uzeti zdravo za gotovo velikodušnost Britanaca. Oni su podržali Grke da bi smanjili uticaj Rusa na prostoru južnog Balkana, kao i ostrva u Egejskom moru. Granica je išla od Arte na zapadu, do Volosa na istoku, obuhvatajući Peloponez, južni kraj Rumelije i jedan broj ostrva bližih kopnu. Velike sile su pristale na nezavisnost Grčke pod uslovom da ona postane nasledna monarhija na čijem čelu će biti princ iz neke evropske dinastije koje nisu u srodstvu sa vladajućim dinastijama u Britaniji, Rusiji i Francuskoj. Izbor je pao na sina Ludviga I Bavarskog, Ota od Vitelsbaha.

SLIKA

Oto I, kralj Grčke 1833-1862

Grčka revolucija uticala je nesumnjivo i na sticanje autonomije ostalih balkanskih država, prvenstveno u Srbiji. Ona je neposredno uticala i na sukob između kumova u Srbiji, vođa Prvog i Drugog srpskog ustanka, Karađorđa Petrovića i Miloša Obrenovića. Kao član Heterije Karađorđe je želeo jedan opšti ustanak hrišćana na Balkanu, dok Milošu Obrenoviću to nije odgovaralo, naročito nakon sporazuma sa Marašlijom 1815. kojim je izdejstvovao mirne godine za srpski narod, barem za neko vreme. U tome leži i jedan od razloga Karađorđevog ubistva u julu 1817. u Radovanjskom lugu, kada je seme mržnje među srpskim dinastijama posejano.

1Videti više u Ч.Попов, Грађанска Европа 1770-1914. Политичка историја Европе 1815-1871. Београд 2010.стр. 25-36.

2Videti više u Д. Живојиновић, Успон Европе 1450-1789. Београд 2010.

3Ричард Клог, Историја Грчке новог доба, Београд 2000.стр. 31-33.

4O teritorijalnim dobicima za Rusiju nakon Jedrenskog mira 1829. videti više u Ч.Попов, Грађанска Европа 1770-1914. Политичка историја Европе 1815-1871. Београд 2010. стр. 35.