Iranska revolucija (drugi deo)

Nakon smrti velikog Ajatolaha Sajida Husajna Borudžerdija 1961. godine, Ajatolah Homeini u potpunosti počinje da iskazuje svoja verska, ideološka i politička učenja. On zagovara ideju da sveštenici trebaju da imaju vodeću ulogu u društvu, iz koje će nekoliko godina kasnije nastati njegovo najvažnije učenje „velajat--e-fagih“.1 Prvi veliki sudar sa Šahom, Homeini je imao tokom 1963. godine kada se suprostavio programu reformi Šaha Reze Pahlavija „Bela revolucija“.2 Homeini je optužio Šaha da reformom želi da prikrije još veću Američku eksploataciju Irana i uporedio ga je sa kalifom Jazidom, arhetipom ugnjetavanja i zločinaca u šiitskim tradicijama. Nakon ovog govora Homeini je uhapšen. Izbili su veliki nemiri kao odgovor na hapšenje i trajali su 6 dana. Vojska i SAVAK su krvavo ugušili ove nemire, a Homeini je proveo nekoliko meseci u zatvoru. Nakon što je pušten proveo je nekoliko meseci u kućnom pritvoru, a zatim je prešao u Tursku. Odatle je na njegov zahtev premešten u sveti šiitski grad Nadžaf u Iraku, gde će boraviti do 1978. godine. U Iranu se nastavila vlada Šaha Mohameda Reze Pahlavija koju su karakterisali prozapadna modernizacija i zločini SAVAK-a. Kod Šaha Reze pored surovsti bila je primetna i bahatost. Na proslavi 2 500 hiljada godina od osnivanja Persijskog carstva nezvanično je potrošeno preko 120 miliona američkih dolara dok je narod živeo u velikom siromaštvu, a neke oblasti su bile i pogođene sušom. Dodatno je Šah iznervirao šiitsko sveštenstvo kada je promenio kalendar iz godine hidžre u rojalistički kaledendar godine uspeća na tron Kira Velikog. Usled naftne krize 70-ih godina došlo je i do inflacije i velike ekonomske krize u Iranu. Sve više se osećao jaz između malog broja bogatih i ogromnog broja siromašnih. Narod se osećao bespomoćno i u strahu od SAVAK-a. To koristi Ajatolah Homeini koji iz Nadžafa održava kontakt sa svojim sledbenicima koji u narodu agituju za ideje Ajatolaha Homeinija. Među njima najvažniji su bili Motahari, Behešti, Bahonar, Rafsandžani i Mofateh. Oni predvode Koaliciju islamskih društava, koja je predstavljala najozbiljniju opoziciju Šahu Rezi, a posle revolucije 1979. zauzimaju visoke položaje u islamskoj republici Iran. Veoma važna za agitaciju i rad na revoluciji imale su i spoljne opozicione grupe, kao što su Konfederacija iranskih studenata, spoljna grana Pokreta za slobodu Irana i Islamska asocijacija studenata. One su zbog unutrašnje represije delovale iz inostranstva.

Dolaskom nove administracije predsednika Džimija Kartera na vlast u SAD 1977. godine, ljudska prava su postala ključna za odnose SAD i Irana. Karter je rekao Mohamedu Rezi Šahu da će SAD obustaviti pomoć u naoružanju Irana ukoliko se represija režima nad iranskim narodom ne obustavi, ili makar smanji u primetnoj meri. Šah je na ovo odgovorio puštajući iz zatvora 357 političkih zatvorenika, koji nastavljaju borbu protiv Šahovog režima. Šah pokušava da umiri nezadovoljstvo naroda tako što menja tadašnjeg premijera Hovejda i na njegovo mesto postavlja Amuzegera, stručnjaka za ekonomiju i vođu prorežimske stranke Rastakiz. Ali ovo nije donelo nikakve rezultate. Šah pored Irana nije bio popularan ni bilo gde drugde u svetu. U novembru 1977. godine kada je posetio SAD odčekali su ga brojni demonstranti i ovu scenu su imali priliku da vide i Iranci preko televizije što ih je doneklo i ohrabrilo.3 Ovu godinu su obležile i dve smrti koje su ubrzale revoluciju. Prvo je umro veoma popularni modernistički vođa Ali Šarijati. Za njegovu smrt opozicija je optužila SAVAK. Tako je nestao i oponent Ajatolaha Homeinija i sada je on u potpunosti stajao nasuprot Reze Šaha. Međutim, Homeinija je pogodila lična tragedija. U gradu Nadžafu, u oktobru 1977. godine je njegov sin Muhamed nađen mrtav u svom krevetu. Kako Islam zabranjuje obdukciju nije utvrđen uzrok smrti, ali je SAVAK okrivljen da je otrovao Homeinijevog sina. Tim događajem otpočinju protesti u Iranu. U početku oni počinju stidljivo i okuplja se nekoliko stotina ljudi u svim većim gradovima u Iranu. Prve velike demonstracije protiv Šahovog režima su bile održane u januaru 1978. godine u Komu. Više hiljada ljudi je protestvovalo, a demonstracije su prekinute reakcijom režima u kojoj je život izgubilo nekoliko desetina ljudi. Onda je usledio sled događaja na svakih 40 dana. Naime u islamskoj veroispovesti za mrtvima se žali 40 dana. Opozicija ne čelu sa Homeinijem je pozvala iranski narod da oda poštu ubijenim studentima i tako su 18. februara izbile nove demonstracije, a najveći zamah su imale u gradu Tabizu gde je sada ubijeno još više ljudi od strane Šahovog režima. Nakon 40 dana usledile su nove demonstracije sa istim scenarijom i to se tako nastavilo u nedogled. Šah Reza se obraća SAD koje mu daju podršku zbog važnosti Irana u politici SAD prema SSSR. Tokom leta 1978. protesti rastu i broje sada preko deset hiljada ljudi u svim većim gradovima. Šah pokušava da umiri demonstrante tako što vrši javna smenjivanja svojih kadrova, tako je i smenjen šef SAVAK-a. Ali sve je to bilo bezuspešno i do kraja leta broj demonstranata sada broji više od sto hiljada ljudi u svakom većem gradu. Ubrzo dolazi i do tragedije u Abadan bioskopu gde je u požaru život izgubilo 400 ljudi. Bioskopi su bili redovna meta demonstranata, posebno oni sa neprimernim sadržajem. Za požar u bioskopu je optužen SAVAK jer je po navodima opozicije želeo da ovu tragediju upotrebi da diskredituje opoziciju i Ajatolaha Homeinija. Sledeći bitan događaj je „Crni petak“. Ovaj događaj su obeležile demonstracije 8. septembra u Tehranu kao odgovor na Šahov materijalni zakon. Veliki broj ljudi je izgubio život u sukobu sa režimom tog dana. U oktobru otpočinje i generalni štrajk koji u potpunosti parališe Iran. Reza Šah vrši diplomatski pritisak na Irak da deportuje Homeinija, kako bi oslabio njegove veze sa sledbenicima u Iraku. Homeini odlazi u Francusku. Za vreme meseca Muharama preko milion ljudi u Teheranu se okupilo i preko deset milona u celoj zemlji demonstrirajući protiv režima, zahtevajući odlazak šaha i povratak Ajatolaha Homeinija. Šah smenjuje premijera i traži novog među opozicionim liderima kako bi na taj način pokušao da umiri demonstracije. Taj posao je prihvatio Šapur Bakthijar. Šah je pregovarao sa novom vladom da mu dozvoli da ostane u zemlji, ali to nije prihvaćeno. Konačno Šah je napustio zemlju 16. januara 1979. godine. Bakthijar je ukinio SAVAK, oslobodio političke zatvorenike, pozvao druge opozicione lidere da uđu u vladu nacionalnog jedinstva. Pozvao je i Ajatolaha Homeinija da se vrati u zemlju i da formira versku državu nalik na Vatikan u Komu. Pre svega želeo je da sačuva ustav.

SLIKA

Džimi Karter, 39-ti predsednik SAD

Ajatolah Homeini se vraća u Iran 1. februara 1979. godine. Nekoliko miliona Iranaca ga je čekalo na aerodromu i ulicama Teherana. Taj narod je bio u verskom transu. Ajatolah Homeini je izrastao od klerika koji je predstavljao opoziciju Šahu u gotovo polubožansku figuru. Osetivši tu snagu jasno je dao do znanja Bakthijaru da za njega nema mesta u budćoj upravi Irana kao ni njegovom političkom programu. Ajatolah Homeini za premijera proglašava Mehdija Bazargana i poziva narod da se povinuje njegovoj vladi. Usledilo je deset dana koji se danas u Iranu slave kao dani revolucije i pobede islamske republike Iran. Vojska i policija su se podelile i došlo je do sukoba. Na kraju se komanda vojske proglasila neutralnom u ovom sukobu i na taj način potvrdila pobedu Ajatolaha Homeinija i njegovih pristalica 11. februara 1979. godine. Posle određenog vremena postalo je jasno da ni revoluciona vlada Bazargana nema kontrolu nad tvrdim jezgrom Homeinijevih pristalica. Revolucioni savet je držao vlast u svojim rukama i kasnije će to telo prerasti u Islamsku republikansku partiju. Homeini je držao svu vlast u svojim rukama i bio je obožavan od strane naroda. To je bio trenutak kada je mogao u potpunosti da svoju ideologiju uspostavi kao temelj novog ustava, jer opozicija protiv njega je bila apsolutno nemoćna. U poslednja dva dana marta 1979. godine održan je referendum o preobražaju Irana iz parlamentarne monarhije u islamsku republiku. Ovaj predlog je podržala gotova većina naroda Irana (98.2%). U junu se pristupilo pisanju ustava na koji je značajno uticao Homeini. Homeini je dozvolio da se za izradu ustava okupe stručnjaci koji su na izradi ustava radili još dok je Homeini bio u egzilu. Međutim, prvi nacrt je odbijen jer po Homeiniju predloženi ustav nije 100% islamski. Naime on je tražio veća ovlašćenja za Savet čuvara revolucije.4 Smatrao je da oni pored kontrole rada vlade i parlamenta i prava da donose odluku da li će neki zakon stupiti na snagu, moraju i da imaju kontrolu prilikom biranja sudija i da imaju uticaj u vojsci. Naravno ove sugestije su prihvaćene i donet je novi ustav Irana.

SLIKA

Doček Ajatolaha Homeinija 1. februara 1979. godine

U periodu od 1979. do 1982. godine Iran se još uvek nalazio u polurevolucionarnom stanju. Sve državne institucije još uvek su bile potresene revolucijom i promenama koje su usledile. Taj period je za Iran bio jako težak. Došlo je do krize taoca, prilikom koje je Ajatolah Homeini morao da podrži ovaj čin jer je on bio u revolucionarnom duhu iako je i on sam znao da to ne doprinosi stabilizaciji Irana. Zatim je usledio i napad Iraka na Iran. Smatra se da je upravo jedan od razloga za napad bila i sama revolucija tj. strah Sadama Huseina da se nešto tako ne desi i u Iraku računajući da većinu stanovništva u Iraku čini stanovništvo šiitske islamske veroispovesti. Međutim, ovaj period je preživela islamska republika Iran i danas nastavlja da sledi put Ajatolaha Homeinija čiji su temelji uspostavljeni 1979. godine. Ajatolah Homeini je umro 1989. godine. U međuvremenu je proglašen za imama, a njegovoj sahrani su prisustvali milioni sledbenika.

1"Velajt - e - fagih" predstavlja najvažnije učenje Ajatolaha Homeinija u kojem on zagovara ideju islamske republike Iran u kojoj šiitski kler ima vodeću ulogu.

2"Bela revolucija" je program od 6 tačaka koji je trebao da regeneriše Iran kroz ekonomske i socijalne reforme, ali u sprovođenju reforme došlo je do velikih propusta što je učinilo narod jako nezadovoljnim.

3Nikki R. Keddie, Yann Richard, Modern Iran.

4Savet čuvara revolucije je vrhovno svešteničko telo u Iranu. Njega čini sam vrh iranske šiitske zajednice koje ima kontrolu nad radom parlamenta i vodi računa da svaki zakon koji se izglasa bude u potpunosti u skladu sa islamom. Na neki način ono predstavlja vrhovno telo tj. instituciju u Iranu.

Literatura:

Oliver Potežnica, Islamska republika Imama Homeinija, Beograd 2006.

Nikki R. Keddie, Yann Richard, Modern Iran: roots and results of revolution, 2006.

Said Amir Arjomand, The turban for the crown: the islamic revolution in Iran, 1989.

Linkovi:

http://www.fsmitha.com/h2/ch29ir.html