Iranska revolucija (prvi deo)

Iranska revolucija, ili kako je zovu islamska revolucija u Iranu, predstavlja niz događaja koji su doveli do zbacivanja režima Šaha Muhameda Reze Pahlavija i uspostavljanje modela islamske republike pod upravom Ajatolaha Homeinija, vođe revolucije i glavnog ideologa modernog Irana nakon revolucije 1979. godine. Zbivanja u Iranu, islamska revolucija (jedina uspešno izvedena revolucija tog tipa u svetu) i politički sistem uspostavljen nakon revolucije ne mogu biti objašnjeni bez poznavanja i razumevanja istorije Irana kao i poznavanja i razumevanja „pogleda na svet“ šiitskog sveštenstva na čelu sa Ajatolahom Homeinijem i pravnih i političkih učenja koja je on zagovarao. Tadašnja saznanja o revoluciji i učenju Ajatolaha Homeinija oslanjala su se, u velikoj meri, na novinske informacije, kao i na brojne studije koje su preplavile zapadni svet. Informacije koje su stizale do ljudi iz zapadnog sveta su uglavnom bojene crno-belo i bile su pune predrasuda i stereotipa. Takav stav je bio najjači posebno u toku i nakon krize sa američkim taocima.1 Međutim, treba razmotriti okolnosti koje su dovele do revolucije i toga da iranski narod podrži ovakvu radikalnu politiku i ideologiju koju je promovisao Ajatolah Homeini.

U vreme rođenja Homeinija, na samom početku XX veka, Iran je prolazio kroz osteljiv i složen period svoje istorije. Još od perioda Safanida, preko dinastije Kadžar do dinastije Pahlavi, šiitski islam je predstavljao moćno oružije kojim se čuvala vlast. Sveštenstvo je tokom tog perioda ostalo saveznik dinastija ne bi li očuvalo svoj visoki društveni status i postojeću klasnu strukturu iranskog stanovništva. Iran je u drugoj polovini XIX veka gubio teritorije i doživljavao brojne vojne poraze. Sve je to usledilo zbog pritiska velikih imperijalnih sila, pre svega Rusije i Velike Britanije. Na kraju su i ove dve sile podeli Iran na dve interesne sfere, a granica je bio Isfahan. Ovakav prodor imperijalnih sila nije prošao bez otpora Iranaca, a taj otpor su predvodili šiitski mudžtehidi.2 Ali pritisci nisu prestajali, a dodatno su povećani kada je došlo do otkrića nafte u južnom Iranu 1908. godine. To se deslio usred Konstitucionalističkog pokreta tj. Persijske revolucije (1906 – 1909. godine). Ovaj pokret ili revolucija predstavlja uspostavljanje parlamentarne monarhije u Iranu. Naime, pod utiskom delovanja Muhamed Ali Paše u Egiptu i ustanka protiv carske vlasti u Rusiji nakon poraza od Japana, Iranski narod predvođen sveštenstvom traži od Šaha da se uspostavi parlamentana monarhija. Šahinšah Muzafar'udin je pred smrt, decembra 1906. godine, dao svoj pristanak da se donese ustav i formira Medžlis (Parlament). Ustav iz 1906. predstavlja i pobedu sveštenstva jer je je prvi član ustava određivao da je državna religija Irana džafaritski ogranak šiitskog islama. U drugom članu je pisalo da će verski lideri utvrđivati da li su zakoni u skladu sa islamskim pravom. Ovaj drugi član je jako bitan jer i on danas predstavlja jedan od temelja Iranske islamske republike. Prvi svetski rat, koji je usledio, vladajuća klasa u Iranu je videla kao mogućnost da se oslobode imperijalnog zagrljaja Rusije i Britanije. Postojala je ideja da se uđe u rat na strani Nemačke, ali je Iran ipak ostao neutralan. Takva turbulencija događaja dovodi polako Iran i do državnog udara kada vlast preuzima komadant Persijske kozačke brigade Reza Kan Pahlavi. Šah Kadžar 1923. godine napušta Iran, a Medžlis imenuje Rezu Kana za Šahinšaha 1926. godine. Reza Kan je otpočeo ubrzanu modernizaciju Irana, čak i nasilnim metodama, a šiitsko sveštenstvo se uplašilo za svoj položaj jer se Reza Kan sve više se ugledao na model sekularizacije koji se uspostavljao u Turskoj pod Kemalom Ataturkom. Tada je šiitsko sveštenstvo vodilo aktivnu kampanju protiv onoga što se događalo u Turskoj, istupajući da nema mesta republikanskom uređenju u Islamu. Ovo je važno napomenuti jer upravo je ovo jedan od „mitova“ koji ruši kasnije Ajatolah Homeini.

Hadži Sajed Ruholah Musavi Homeini je rođen u periodu između 1900. i 1902. godine u malom gradu Homeinu,3 300 kilometara južno od Teherana. Poticao je iz svešteničke porodice koja je, kako se navodi, vodila poreklo od Božijeg poslanika Muhameda. Titula Sajed tj. „gospodin“ ili „istaknuti“ se daje potomcima Muhameda po muškoj liniji, dok porodično ime Musavi znači da je potomak Muse Kazima, sedmog imama. Ovo su veoma bitni podatci jer su poslužili kasnije kao jedan od razloga i temelja prava da se Homeini proglasi imamom. Imam je titula koja prestavlja onoga koji je direktni naslednik Muhameda i samim tim on je taj koji najbolje tumači Kur'an i on je taj koga svi muslimani moraju da slede. Ova slobodna interpretacija je ključ šiitske islamske veroispovesti i jedna od glavnih razlika između sunitske i šiitske veroispovesti. U vreme kada se Reza Kan sve više ugledao na Kemala Ataturka, Homeini je bio mladi student islamskih nauka u šiitskom svetom gradu Komu i bio je strasni protivnik liberizacije i modernizacije društva, kao i uvođenja sekularne republike. Nakon što je završio studije Homeini je predavao islamsko pravo, filozofiju, teologiju, etiku i misticizam. Pridržavao se učenja i saveta svog učitelja Ajatolaha Ha'erija da treba da se uzdržava od politike i kritike Šahinšaha. Međutim, teško je podnosio mere koje je Reza Šah preduzimao protiv islama i šiitskih tradicija. Reza Šah je abdicirao 1941. pod pritiskom Velike Britanije i SSSR-a u korist svog sina Mohameda Reze Pahlavija, zbog kontakata sa Hitlerom. Početkom 1944. godine Homeini izdaje prvu javnu proklamaciju, pozivajući iranski narod i ulemu da se podignu i ožive islam u Iranu, kao i da zbace jaram stranih sila i njihovih domaćih saradnika.4 Od tada počinje njegova „politička karijera“ kao predstavnika šiitske uleme u Iranu. Redovno u svojim delima optužuje strance za „okupaciju“ Irana i optužuje protivnike uleme i antiklerikalce za njihove saveznike. U nekoliko navrata je bio i u kontaktima sa gerilskim grupama koje su vojno ugrožavali Britance u Iranu. Polako je Homeini sticao podršku i poštovanje među sveštenstvom i do kraja 1958. godine postaje ajatolah i spada u red najuticajnijih ajatolaha u zemlji.

SLIKA

Ajatolah Homeini

Sa druge strane životni put novog Šaha Mohameda Reze Pahlavija ga je vodio u sve tešnje veze sa zapadom, pre svega sa SAD, a sve više u sukob sa šiitskim sveštenstvom i narodom na koji je islamska verska zajednica u Iranu imala sve jači uticaj. Njegova vlast je trajala do revolucije 1979. godine, ali je 1953. godine na kratko bio prinuđen da napusti zemlju i prepusti vlast tada svom najvećem neprijatelju, premijeru Irana, Mohamedu Mosadegu. Mosadeg je bio iskusni parlamentarac i još za vreme Šaha Reze Kana se borio za demokratiju i prava parlamenta. Takođe, Mosadeg je bio protiv uticaja stranaca u Iranu, a posebno protiv Velike Britanije i njene Anglo-iranske kompanije koja je eksploatisala naftna nalazišta u Iranu. Mosadeg je 1953. godine nacionalizovao Anglo-iransku kompaniju i pokušao da stavi pod kontrolu vlade i parlamenta vojsku. To mu je i zamalo uspelo jer je Šah bio prinuđen da napusti zemlju na tri meseca, ali uz pomoć obaveštajnih službi SAD i Velike Britanije (CIA i MI6) izvršen je državni udar. Mosadeg je smenjen sa mesta premijera i uhapšen, a Šah Mohamed Reza se vratio u zemlju i na presto. Šah Mohamed Reza vlada uz otvorenu podršku SAD i on je najvažniji saveznik u tom delu sveta SAD u hladnom ratu. Međutim, Šah vlada čvrstom rukom i njegova tajna policija SAVAK vrši velike zločine. Dešavalo se da ljudi nestanu bez traga i glasa, a da njihove poredice ne smeju ni da se raspituju o njihovoj sudbini. Iran je tonuo u korupciju i siromaštvo, a sa prodorom zapada prodiru i prostitucija, alkohol, droga i razvrat.

SLIKA

Reza Šah Pahlavi sa suprugom Farah Pahlavi

1U periodu od 4. novembra 1979. do 20. janura 1981. godine trajala je kriza u kojoj su 444 dana kao taoci držani državljani SAD koji su radili u ambasadi SAD u Teheranu od strane grupe mladih studenata sledbenika "puta Imama Homeinija".

2Mudžtehidi prestavljaju „učenjake“, najviši sloj šiitskog islamskog svešenstva.

3Kada islamski sveštenici dođu do ranga ajatolaha na svoje ime dodaju ime grada u kojem su rođeni.

4Oliver Potežnica, Islamska Republika Imama Homeinija, Beograd, 2006. str. 69.

Literatura:

Oliver Potežnica, Islamska republika Imama Homeinija, Beograd 2006.

Nikki R. Keddie, Yann Richard, Modern Iran: roots and results of revolution, 2006.

Said Amir Arjomand, The turban for the crown: the islamic revolution in Iran, 1989.

Linkovi:

http://www.fsmitha.com/h2/ch29ir.html