Franačko doba Hlodoveha

Sa Hlodovehom, Hilderihovim sinom, otpočinje u pravom smislu reči istorija Merovinga i Franačke kao jedne od najvažnijih država ranog srednjeg veka. Pitanje je da li bi Salijski Franci zavredeli tako značajno mesto u evropskoj istoriji da nije bilo tako jake ličnosti kao što je bio Hlodoveh. Hlodovehovo ime sačuvano je u raznim oblicima: Franački Chlodovech je latinizirano Chlodovechus, od čega je nastalo latinsko ime Ludovicus, koje je evoluiralo u francusko Louis. Njegovo ime je sačuvano u mnogo oblika Louis (Francuski), "Chlodwig" i Ludwig (Germanski, Nemački), Lodewijk (Holandski), Lюdovik (Ruski), Luis (Španski), Luigi (Italijanski), i Lewis (Engleski). U našoj literaturi najčešće ga oslovljavamo sa Hlodovehom.

SLIKA

Hlodoveh (Clovis) I

O Salijskim Francima

Salijski Franci nikako nisu premašili tridesetak hiljada duša ukupno. Oblast koju su naseljavali bila je siromašna i mala; pružala se južno od ušća Rajne u današnjoj Flandriji i Brabantu, oko doline Šelde. Severnomorske obale, otkako je u IV veku more prodrlo u kopno, bile su pod vodom, a u zaleđu su se pružale močvare, zatim pustare i vresišta; istočno od Šelde zatvarala je taj kraj šuma Šarbonijer. Tu, na tom prostoru, rasula su se jako razbijena franačka naselja samo zato što nisu nailazila ni na kakav otpor ranijeg stanovništva. Izgleda, doduše, da su posle smrti Hilderika sitni franački kraljići, svi manje-više u srodstvu, vladali u Kambreu, Turneu, Teruanu i, možda, u oblasti Vermandoa, gde je ipak postojao dosta jak romanski živalj. Oni, međutim, nisu imali dovoljno snage osim za pljačkaške napade na susedne predele, bez trajnijih posledica.

SLIKA

Matične oblasti Salijskih (morskih) i Ripuarskih (rečnih) Franaka

O Hlodovehu

O Hlodovehu ne znamo gotovo ništa. Glavni naš izveštač je Grgur, episkop grada Tura. On sam nije bio savremenik Hlodovehov, već njegovih unuka. Slabo je poznavao mutnu prošlost franaka ali se na pisanje odlučio kako bi proslavio svoju crkvu i uzdigao njenog zaštitnika svetog Martina, lakoverno ili sa namerom prihvatajući sve legende koje su svirepog varvarskog kralja činile svetim oruđem živoga Boga. Prave kraljeve pobude, njegov karakter, ideje i težnje ne možemo nikako dokučiti.

Stvaranje države

Kada je oko 481. godine postao kralj Turnea, Hlodoveh je najpre napao svog suseda „Rimljanina“ Sijagrija, sina Egidijevog, čija se „kraljevina“ protezala od Some do Loare. Pošto su njegove trupe bile malobrojne da bi Sijagrija dotukao, dobio je pomoć od drugih saliskih kraljića, privukavši ih izgledima na podelu plena. Godine 486. Sijagrije je bio potučen, a njegove oblasti zauzete. Osvajanje je bilo olakšano prelaskom uticajnog galsko-rimskog sveštenstva na stranu Franaka. Vizigotski kralj načinio je glupost kada je pobeđenog begunca predao pobedniku koji je time još bolje obeѕbedio svoja osvajanja. Hlodoveh je naredne godine uspeo da, ubistvom ili prevarom, ukloni sitne saliske vladare koji su bili njegovi rođaci. Svoj položaj je dodatno učvrstio brakom sa nećakom burgundskog kralja, Hlotildom, što mu nije smetalo da docnije stupi u borbu sa Burgundima. Njegov ujedinjeni narod uskoro se proširio od ušća Rajne do Loare i od Lamanša do Meze. Godine 496. on je zadao snažan poraz Alemanima; oni su bili delimično potisnuti iz Galije i stupili su pod zaštitu ostrogotskog kralja Teodoriha. Ova pobeda je Hlodovehu donela podršku Ripuarskih Franaka, koji su bili u sukobu sa Alamanima. Oni su malo pomalo prihvatili njegov protektorat i najzad postali njegovi podanici. Saliska vlast je doprla do Rajne i prešla na drugu stranu.

SLIKA

Bitka kod Tolbiaca 496

Pokrštavanje

Malo posle poraza Alamana, između 487. i 506. godine, Hlodoveh je učinio potez čiji značaj on nije mogao da oceni, ali koji će oblikovati sudbinu franačke monarhije kroz celo njeno postojanje. On je naime zatrazio da ga u Remsu pokrsti katolički (saborni, ekumenski) episkop Remigije. Na to ga je naveo uticaj žena iz njegove okoline: jedna je njegova sestra koja je bila arijanka, a sam se oženio katolikinjom Klotildom, nećakom burgundskog kralja Gundobada, koji je bio arijanac. Da bi mu učinili po volji, uskoro se pokrstilo nekoliko stotina njegovih ratnika. Docnije se pričalo kako se na to zavetovao u najkritičnijem trenutku bitke protiv Alemana; drugi su tvrdili da ga je na to podstakla milost božja za vreme jedne tajne posete grobu svetog Martina u Turu. Ustvari, na ovo ga je preobraćenje, uostalom sasvim površno, podstakla saradnja sa galo-rimskim episkopatom, koji je bio vrlo snažan u tek osvojenoj oblasti gde je on preneo svoju prestonicu. Germanski vladari na Zapadu bili su odavno pokršteni, ali su svi prigrlili arijansku veroispovest, te su ih zbog toga njihovi rimski podanici mrzeli. Ovim činom on je nesvesno bio začetnik trajnog saveza između „prestola i oltara“.

SLIKA

Pokrštavanje Hlodoveha, slonovača

Borba sa Vizigotima i Burgundima

Ohrabrenje za napad na Burgunde i Vizigote Hlodoveh je verovatno dobio od vizantijskog cara Teodosija. Ipak za taj poduhvat trebalo je dosta smelosti, jer je vlast zapadnih germanskih kraljeva uživala podršku ostrogotskog kralja Teodoriha. Franci su najpre napali Burgunde, ali nisu uspeli da Gundobada primoraju na predaju u Avinjonu, gde gde se on bio sklonio, te su se morali povući i čak izmiriti sa njim. Hlodoveh je zatim, 507. godine uz pomoć svojih saveznika, pa i Burgunda, krenuo protiv Vizigota, potukao njihovu vojsku kod Vujea u Poatjea a njihovog kralja Alarika II ubio. Time je gotska vlast severno od Pitineja bila srušena. Hlodoveh je postao gospodar Akvitanije i stigao čak do Sradozemnog Mora, jer su njegove trupe držale neko vreme Septimaniju. Uskoro ga je odatle proterao Teodorih, i vratio Septimaniju Gotima. Posle pobede nad Gotima Hlodoveh je primio od vizantijskog poslanstva obeležja rimske konzulski vlasti, odenuo se u purpur i stavio zlatnu krunu na glavu.

SLIKA

Vizigotsko kraljevstvo

Kraj Hlodovehove vladavine

Poslednji nama poznati akt ovog franačkog kralja pokazuje njegovu želju da se što više osloni na sveštenstvo. Na sinodu u Orleanu, održanom jula 511. godine okupila se polovina galskih episkopa; tu je posvećena pažnja obnovi akvitanske crkve, oslobođene njenih arijanskih gospodara, sređivanju crkvene svojine i jačanju svešteničkog ugleda. Tačna godina njegove smrti ostaje predmet rasprave ali se smešta u vremenski interval između 511. i 513. godine. Sahranjen je u manastiru sv. Petra i Pavla u blizini Pariza.

SLIKA

Hlodoveh I

Ustanove

Otkako su Vizigoti potisnuti u Španiju i otkako je istočni car Justinijan (527-565) vratio od Ostrogota Italiju i od Vandala Afriku, jedine dve sile koje su nešto značile u Evropi bile su – Vizantija i franačka kraljevina. Među njima postoji upadljiva razlika: jedna je baštinica rimskog sveta sa njegovom trgovačkom privredom i dobrom administracijom; druga je konglomerat slabo povezanih zemalja i naroda, varvarska država u punom smislu reči. Merovinška monarhija je značajnija po onome šta je srušila nego po onome što je sama stvorila. Od celokupne rimske uprave ostao je samo vladarev despotizam. Galska prefektura sa otprilike hiljadu svojih činovnika iščezla je. Kralj nikome pod sobom ne priznaje nikakve privilegije ni po poreklu ni po rođenju. On je sopstvenik kraljevine. On uzdiže i izdvaja one koji mu verno služe ( leudes ) i koji su u njegovoj zaštiti. Svoje vojnike on vezuje za sebe zakletvom, nazvanom trustis, odakle tim vojnicima ime antrustiones. Ta okolina čini kraljevu kuću u kojoj su zvanja krajnje uproštena; sve se svodi na nekoliko kancelarija za sastavljanje akata i proveravanje računa. Sačuvalo se samo zvanje refendera, koji je vršio upravu nad nekoliko notara. Riznicu koja je bila smeštena u jednoj prostoriji dvora čuvali su kraljevi komornici. Štalama upravlja konetabl ( comes stabuli – grof štale ) uz pomoć maršala ( konjušara ). Na čelu čitavog dvorskog kompleksa nalaze se senešal i majordom. Nekoliko funkcionera sa latinskim zvanjima i nekoliko germanskih službenika sa germanskim nazivima čine suštinu te nerazvijene administracije. Lokalna vlast bila je u rukama kraljevog druga ( comes ), koji je ubirao poreze, sakupljao vojsku i pretsedava na sudskom veću ( mall ), dok sudske presude umesto njega izriču porotnici ili rachimburgii uz odobravanje svih slobodnih ljudi koji su tu prisutni.

Zakoni

U Merovinškoj monarhiji održava se pojam ličnog prava, koje je preuzeto još iz doba Carstva. Brevijar Alarika II i Gundobadov zakon dovoljni su rimskim podanicima Merovinga. Saliski zakon, prepisan na latinski jezik za vreme Hlodoveha, predstavlja franačko pravo u svoj njegovoj čistoti; to je spisak globa koji krivci moraju namiriti sve u cilju sprečavanja krvne osvete. Ripuarski i alamanski zakon, kodifikovani posle više od sto godina, nalaze se pod jačim uticajem rimskog prava.

Saliski zakon:

Primer br. 1:

XV. O ubistvu i otmici tuđih žena

1. Ako neko ubije slobodnog čoveka ili od živog muža otme ženu, presudiće se da plati 8.000 dinara, što iznosi 200 solida.

Primer br..2:

XVII. O ranjavanju

5. Ako neko udari čoveka tako da krv poteče, i to mu bude dokazano, presudiće se da plati 600 dinara, što iѕnosi 15 solida.

Primer br.3:

XXV. O bludu robinja

7. Ako rob obljubi tuđu robinju i zbog toga zločina robinja umre, rob će ili platiti gospodaru robinje 240 dinara, što iznosi 6 solida, ili će biti uškopljen. Gospodar roba će nadoknaditi vrednost robinje.

SLIKA

Salijski zakon (Lex Salica) iz 793

Društvo

Od vremena Hlodoveha kralj nije pravio nikakvu razliku između svojih podanika. Njegova kuća nužno je bila puna rimskih funkcionera koji su jedini bili sposobni da sastavljaju akte i upravljaju njegovim dobrima. I sama vojska otvarala je vrata pobeđenima, zato što su franački odredi bili slabi. Svakome se sudilo po zakonu njegovog naroda, ali se tim nije niko vređao. Rimsko pravo nije poznavalo pojam krvnine ili na franačkom vergeld, globa koju je krivac morao da isplati porodici ubijenoga. U jezičkom pogledu nije došlo do potpunog stapanja. Oblasti u kojima su Franci imali većinu zadržale su svoj germanski govor. Tamo gde su Franci bili rasuti, a izgleda da se ni jedan nije naselio južno od Loare – stopili su se sa starosedeocima i prihvatili njihov jezik. Krajem VII veka čitav svet u Galiji nosi germanska imena. Nesumnjivi potomci Galo-Rimljana zovu se: Arnulf, Balduni, Gotfrid, Valter, Varner i Teodorih. I svi se stanovnici kraljevine nazivaju Francima, bez obzira na poreklo. Stanovnici Galije izgubili su svako osećanje da pripadaju rimskoj zajednici, a u franačkim grobovima sada se nalazilo samo oružje, koje pokazuje znatno bolju metalurgisku tehniku nego što je bila rimska; a to je koristan napredak za svet koji počiva na sili.

SLIKA

Merovinška Franačka

Kultura

Vraćanje varvarstvu je opšta pojava. Grgura Turskog, poreklom iz senatorske porodice u Overnju, ne iznenađuje nikakva svirepost; za njega je sasvim prirodno da se princu, kada neko želi da ga ukloni, skida kosa sa glave deranjem ili sečenjem kože, tim ritualnim sakaćenjem, koje ga zauvek lišava vlasti. Većina oblasti ljudske misli i umetnosti pokazuje nazadovanje. Zida se nesumnjivo dosta crkava, ali su one male ili osrednjih dimenzija. Primenjena umetnost ima duboke korene u estetici primitivnih naroda. To je istočnjačka umetnost stepa koju su naučili Goti za vreme svog boravka po ruskim ravnicama od svojih prethodnika Skita i Sarmata. Posebno se taj uticaj ogleda u izradi nakita, za kojim su bili pohlepni svi varvari. Dolazi do procvata zlatarskih radova sa emajlom, kod kojih su kamenje i staklo optočeni metalom. Latinska književnost kratko je nadživela invazije. Narodni jezik, koji se odvojio od klasične latinštine, bacio je u zaborav nastavke i sintaksu. Kultura je našla zaklon među duhovnim licima, kojima je latinski jezik još bio potreban radi čitanja biblije i proučavanja crkvenih otaca. Jedina književna vrsta koja doživljava neverovatan uspeh je hagiografija.

SLIKA

Salijski zakon, prepis iz VIII veka

Privreda

Dagobert je bio poslednji merovinški vladar koji je pod svojim skiptrom okupio sve franačke zemlje i njima suvereno vladao. Posle njegove smrti, 639. godine, ubrzan je proces propadanja koji su u prošlom veku nagoveštavale besomučne borbe između Hlodovehovih sinova i unuka. Sve je jače dolazio do izražaja agrarni karakter privrede, koji se ispoljio na zapadu još u doba Carstva. Zanatlija je bilo malo i uglavnom su radili za crkvu. Nesigurnost puteva, povećana periodičnim izbijanjem građanskih ratova, sprečavala je putujuće siriske trgovce da prodru dublje u zemlju i da tamo održe u životu iole obimniju razmenu. Iščezao je i sam porez. Najpre se prestalo sa ubiranjem glavarine protiv koje su Franci ustajali, smatrajući da ih ponižava. Zemljišni porez, koji se mogao lakše ubirati, nije plaćan u zlatu već u naturi. Merovinška privreda konačno je propala kada se u sredozemni svet uvukao islam. Zavladavši Sirijom (636) i sasanidskom Persijom (638), preko koje je prolazila istočna trgovina, zatim vizantijskim Egiptom (642) i Afrikom (695) i, na kraju, Španijom (711), islam je hrišćanskim državama oduzeo kontrolu nad Sredozemnim Morem. Ovakvo stanje u Franačkoj potrajaće sve do smene dinastija, kada su na prestolu Merovinge zamenili austraziski majordomi iz kuće Pipina ili Arnulfinga, koji su ponovo ujedinili franačku državu.

Literatura:

A.D.Udaljcov, J.A.Kosminski, O.L.Vajnštajn, Istorija srednjeg veka I, Beograd 1950.

E.Peroa, R.Duse, A.Latrej, Istorija Francuske I, Beograd 1961.

I.Puhan,N.Mikulandra,J.Bumber (preveli, redigovao), Saliski zakon (za potrebe studenata prava), Beograd 1951.

M.Antonović, Narativni Izvori za istoriju Evrope, Utopija, Beograd 2009.