Kratka istorija SAD-a (od sticanja nezavisnosti do Monroove doktrine)

Zakon o šećeru uveden je 1764. godine, Zakon o taksama na novine i pravna dokumenta 1765, a Taunsendovi porezi na čaj i papir 1767. godine. Zbog toga izbijaju masovne pobune u većini gradova. U Bostonu je 1770. organizovan masakr, pa je od te godine Boston centar borbe protiv britanskih represeija. Bostonski militanti su 1773. godine u luci uništili tovar čaja iz Istočne Indije, i na taj naćin grubo prekršili britanske zakone (Bostonska čajanka). Američke pritužbe ,na ugrožavanje slobode, razmatrane su u Filadelfiji na Kontinentalnom Kongresu 1774. godine, što je ocenjeno kao rad pobunjeničke vlade. To je dovelo do oružane intervencije Britanije. Američke trupe bile su poražene u bici kod Banker Hila, nakon čega na njihovo čelo staje Džordž Vašington.

SLIKA

Džordž Vašington

Britanske snage nisu imale više od 50.000 ljudi, ali su imale baze u Novoj Škotskoj, Zapadnoindijskim ostrvima, a i unutar kolonista postojale je mnogo njihovih pristalica. Sa druge strane, pobunjenici su imali 20.000 ljudi. Cilj ustanika bio je da izdrže rat dovoljno dugo, kako bi podstakli britanske neprijatelje da intervenišu u njihovu korist.

Tomas Pejn je u svom pamfletu 'Zdrav razum' formulisao razloge za slobodu, a Tomas Džeferson je sastavio Deklaraciju nezavisnosti koju je Kongres usvojio 4. jula 1776. godine. 'Svi ljudi su rođeni jednaki, sa pravima na život, slobodu i sreću. Pravo naroda je da izmeni ili ukine državu, ako je ona štetna po te ciljeve', stajalo je u Deklaraciji. Sam dokument Deklaracije bio je direktno uperen protiv britanske krune.

Preokret u ratu nastupio je 1777. godine, kada je nakon zime i britanskog poraza u Njujorku, Francuska postala američki saveznik. Ubrzo su joj se pridružile Španija i Holandija. Saveznička mornarica bila je ta, koja je Britaniji najviše muka zadavala. Pariskim ugovorom iz 1783. godine nastaju Sjedinjene američke države, od Atlantika do Misisipija (utvrđivanje granice na ovoj reci bio je važan diplomatski uspeh).

Doba Konfederacije

Američka vlada ostala je nakon rata bez budžeta. Papirni novac izgubio je vrednost, došlo je do inflacije, a vojska još nije bila isplaćena. Konfederacija je bila sistem autonomnih, suverenih država. Svaka je imala jedan glas u zakonodavnom telu, nisu imale zajedničke državne interese, te je zato i bilo teško vođenje jedinstvene spoljne, trgovinske politike i jurisdikcije. Zato se 1787. godine u Filadelfiji održala Ustavna konvencija, na kojoj su prisustvovale sve države sem Rod Ajlenda. Konvencijom je predsedavao Džordž Vašington. Na donošenje ustava uticale su ideje Džona Loka i Isaka Njutna, o odvojenosti izvršne, sudske i zakonodavne vlasti, ali sa neophodnošću postojanja savezne vlade, koja će sve to konstrolisati.

  • Zakonodavstvo-Kongres
  • Izvršna vlast-predsednik
  • Sudstvo-Vrhovni sud

Svi članovi donjeg predstavničkog doma birani su na 2 godine, te su zato više bili okrenuti javnom mnjenju. Senatori su se birali u Kongresu na 6 godina. Presednik je imao četvorogodišnji mandat, a sudije su bile imenovane (ne birane), bez vremenskog ograničenja. Sukobili su se 'plan Nju Džerzi' i 'plan Virdžinija', manje i veće države oko toga ko će koliko predstavnika imati, jer nisu sve države imale jednak broj stanovnika. Nađen je kompromis, te su u Senatu sve države imale po 2 predstavnika (pobeda malih), a u Predstavničkom domu 1 na 30.000 stanovnika (pobeda velikih). Broj ovih stanovnika odnosio se samo na slobodne, ne na robove, crnce i Indijance.

Države koje treba da postanu članice su teritorije kojima upravlja guverner dok ne dostignu broj od 60.000 stanovnika. Tek od tad one postaju ravnopravne sa već uspostavljenim članicama. Za ratifikovanje ustava bilo je potrebno 9 država, tako da je 1788. godine ratifikovan Ustav SAD. Dodat je i Zakon o pravima, nastao po uzoru na englesku Deklaraciju prava iz 1689. godine. Autor je bio Džordž Bejson, a taj dodatak su prvih 10 amandmana.

Problemi su nastali kad je Senat trebao da bude savetodavno telo predsedniku, ali je Džordž Vašington smatrao da to nije neophodno, te su tako međunarodni poslovi ostali u njegovoj nadležnosti. Kongres je mogao da vrši pritisak na predsednika, a on je mogao da stavlja veto, što je omogućilo buduće sukobe na relaciji Kongres-predsednik.

SLIKA

Ustav SAD

Džordž Vašington je za predsednika izabran 1789. godine. Prestonica je najpre bila Filadelfija, a od 1800. godine Vašington DC.

Republikanci i federalisti

Federaliste su predvodili Hamilton i Adams, dok su republikanci bili pristalice Tomasa Džefersona (koji je obavljao posao sekretara inostranih poslova), njihovo uporište je na jugu, a njihov akcenat bio je na agrarnim reformama. Hamilton (ministar Finansija), želeo je da države budu jake finansijski, te je predložio osnivanje Nacionalne banke, radi lakšeg održanja ekonomske stabilnosti. Federalisti su hteli jaku centralnu vlast, a republikanci agrarne interese i prava država. Nacionalna banka osnovana je 1791. godine, iako se Džeferson tome protivio, misleći da će banka omogućiti napredak investitorima i da će kontrolisati privredu cele nacije. Banka bi pretežno izdavala srebrni i zlatni novac jer Amerikanci nisu više imali poverenja u papirni. Banka bi pomogla vladi SAD-a davanjem zajmova, održavala bi valutu, pomagala privrednike. Ovo je ličilo na podršku bogatima i ubrzo dolazi do sukoba između federalista i republikanaca. I spoljnopolitička situacija dovela je do zaoštravanja, republikanci su sa simpatijama gledali na revoluciju u Francuskoj, dok su se federalisti užasavali jakobinskog terora.

SLIKA

Tomas Džeferson

Sukob dve struje izazvao je takozvani Džejev ugovor, kojim su američka trgovina i politika usmerene u pravcu Velike Britanije.

Sam Džordž Vašington upadljivo se držao iznad frakcija i partija. Uprkos imenu, republikanci toga doba smatraju se direktnim precima moderne Demokratske partije, a Džefersonove pristalice poznate su kao demokrate-republikanci.

Period 1828-1848. godine poznat je kao 'Era dobrog raspoloženja' gde su partijske podele splasnule. Endru Džekson, junak rata iz 1812. godine, dao je snagu demokratsko-republikanskoj struji.

Rat iz 1812. godine

Američku neutralnost u anglo-francuskom sukobu ugrožavala je britanska pomorska blokada, zaplena brodova pod optužbom krijumčarenja, kao i nasilne mobilizacija koje su Francuzi činili, a u toku pregovora pokušali su da ih privuku na svoju stranu podmićivanjem. Ovo je samo pojačalo sukobe, a do rata bi i došlo da Francuzi nisu bili voljni da pregovaraju. Sa Napoleonom je uskoro potpisan mir. To se ubrzo pokazalo kao veoma korisno, jer je olakšalo kupovinu Luizijane za 15.000.000 dolara. Napoleonu je odgovaralo da SAD budu jake, kao mogući saveznik protiv Britanije.

Nakon bitke na Trafalgaru 1805. godine, Velika Britanija je bila vodeća pomorska sila, a sukob sa Francuskom podrazumevao je dalje obostrano mešanje u trgovinu, a SAD su bile žrtve ovoga. Američki brodovi su opet bili zaplenjivani. Kontinentalna blokada, koju Napoleon uvodi sa ciljem da uništi spoljnu britansku trgovinu, dovodi do zaplene brodova i sa britanske strane.

Britanski brod Leopard napao je američki brod Česepik, prisilno su regrutovana 4 člana posade te zbog toga Džeferson uvodi 1807. godine Zakon o embargu, kojim se svim brodovima zabranjuje da napuštaju SAD. Evropa je zavisila od uvoza američke robe, ali ne koliko se Džeferson nadao. Zatim je donet i Zakon o zabrani međusobne trgovine, koji nije poštovan.

SLIKA

Spaljivanje Vašingtona 1814

Godine, 1812. Kongres objavljuje rat Velikoj Britaniji, navodno zbog onog nasilnog regrutovanja, iako je većina stanovništva bila protiv rata. Rat se pretežno vodio oko Kanade, sa čestim poniženjima američke vojske. Nisu uspevali da iskoriste činjenicu da su Britanci uporedo vodili rat protiv Francuza. Ovaj rat proslavio je samo Endru Džeksona. Sporazumom iz 1814. godine, završeni su sukobi bez rešavanja važnijih pitanja. Od tada Velika Britanija nije sprečavala američko širenje na zapad, niti je podsticala otpor Indijanaca.

Monroova doktrina

Do 1824. godine, razbijene su španske kolonije u Latinskoj americi. SAD su želele da se u potpunosti odstrani evropski imperijalizam jer bi to povećalo bezbednost, a i prestiž. Iako se nisu mešali u rat, jesu podsticali uništenje evropskog uticaja. Velika Britanija nije želela da se širi panamerički sistem, pogotovo republikanski, a ovoj prostor im je bio važan za trgovinu.

Početkom 1823. je u Španiji izbio revolucionarni pokret, a Sveta alijansa je postojala baš kako bi ugušila slične pokrete i francuske trupe su ovo rešile. Dat je i predlog da se trupe šalju u Južnu Ameriku, pa je Monroov kabinet doneo Deklaraciju protiv intervencije.

SLIKA

Džejms Monro

Osuđuje se svako mešanje stranih sila u poslove zapadne hemisfere (1), zbog proglašene nezavisnosti nemoguće je ponovo kolonizovati te zemlje (2) i SAD se neće mešati u ratove evropskih sila (3). Ovo nije primljeno sa oduševljenjem u Latinskoj Americi, jer je u borbi za oslobođenje je veću pomoć dala Velika Britanija nego SAD, a garant njihove nezavisnosti bila je britanska mornarica. Zbog svega, dugo nije postojala dobra saradnje Severa i Juga.

Autorima doktrine stari svet bio je monarhistički, a novi su videli isključivo kao republikanski.

Literatura:

F.Dženkins, Istorija SAD, Filip Višnjić, Beograd 2002.

B.Lazić - J. Šćekić, Sjedinjene Američke Države, Kultura, Beograd 1961.