Prvi i jedini car (1425-1440) (Vreme Jovana VIII Paleologa)

Jovan VIII Paleolog nasledio je od svog oca Manojla II carstvo koje je na Balkanu i Sredozemlju pre bilo objekat neko subjekat međunarodnih zbivanja. Odlučivanje o sudbini Carstva, mimo njegove volje, krajem XIV veka otpočeli su Srbi, a zatim nastavili Turci, da bi se na kraju uključili stari kibiceri, Mlečani i Đenovljani.

SLIKA

Jovan VIII Paleolog

Smrt samog Manojla II, sama po sebi, nije označavala nikakvu prekretnicu u širem istorijskom kontekstu. Činjenica da je Jovan VIII ostao u praksi i zvanično kao prvi i jedini vasilevs Romeja, nije donela prednost nijednom od moćnih učesnika u velikoj ratnoj i diplomatskoj igri oko Carigrada i romejske države. Borba oko onoga što je ostalo od nekada moćnog Carstva nije bila vremenski omeđena početkom i krajem vladavine Jovana VIII Paleologa. Nekoliko godina pre nego što se car Manojlo II upokoio sav duhovni autoritet i preostale romejske teritorije prešli su na Jovana VIII Paleologa.

SLIKA

Jovan VIII Paleolog

Međutim po zvaničnom preuzimanju carstva (1425) Jovan VIII se suočio sa velikim problemima koje su mu priredila rođena braća. Nesloga među braćom u najkraćim crtama svedena je na nastojanja svakog od njih da se domogne što bogatijeg poseda (apanaže) i izdašnijeg izvora prihoda koji bi mu omogućio što je moguće veću nezavisnost od Carigrada. Takvo stanje, potrajaće sve do kraja vladavine Jovana VIII. Da bi postigli te svoje sebične ciljeve, braća Jovana VIII, nisu prezala da se oslone na strane sile, koje su ih oberučke prihvatale i nudile im svesrdnu pomoć, podrivajući ionako loše porodične odnose, sve u cilju domogavanja romejske prestonice.

Otkako su Mlečani 1423. godine preuzeli makedonsku prestonicu od despota Andronika, dolazi do rata između Mlečana i Osmanlija, koji je svojim obimom, žestinom i vojnim snagama prevazilazio sve dotadašnje sukobe te dve države.

Ovom ratu, koji je Jovan VIII nemoćno pratio sa zidina carskog grada, vizantijski posedi bili su glavni ulog koji nijedna strana nije htela da prepusti bez borbe.

Protivno svim nadanjima Mlečana da se sa Muratom II sporazume, makar i po cenu vrlo visokih tributa, borba nikako nije prestajala, sve dok 1430. godine padišah nije ušao u Solun. Pogrešno je verovati da je osmanlijskim napadima na Solun razlog bila predaja grada Mlečanima.

Vodeći se željom za osvajanje Cerigrada, Murat II je smatrao da prethodno mora da zauzme Solun, kako se Mlečani kojim slučajem ne bi učvrstili u gradu na Bosforu. Morao je stoga da obeshrabri Mlečane, tamo gde su bili najranjiviji. Plašeći se Mongola na istoku i nešto manje mletačko-ugarskog saveza na zapadu, Murat II se trudio da izbegne uporedo ratovanje sa Žigmundom Luksemburškim i Mlecima. Murat II je polako, ali sigurno, zamenjivao staro univerzalističko carstvo Romeja novim, dinamičnim i punim poleta, Osmanskim carstvom. Ostvarivanje ovog ambicioznog plana bilo je nezamislivo bez potiskivanja Mletačke republike.

Pitanje odnosa sa Mađarima moglo je da se svede na problem severnih granica Carstva, dok je prisustvo Mlečana širom romejske zemlje, njihova nadmoć na moru i uticaj u Carigradu, bio krajnje ozbiljan problem, koji je što pre trebalo rešavati. Odsustvo hrišćanskih saveznika, koji bi se pridružili Republici, Muratu II je samo olakšavalo posao.

Carigradska vlada je na sudbinu Soluna prestala da utiče još 1423. godine, tačnije onoga trenutka kada su Mlečani preuzeli grad. Međutim, to nije značilo da je Solun odjednom prestao da bude predmet interesovanja za Romeje. Sam vasilevs bio je vrlo nezadovoljan ovakvim stanjem stvari. On i njegov brat, despot Andronik, nastojali su svim snagama da grad ostane u romejskim rukama. Razlog tome bila je i netrpeljivost samih solunjana prema mletačkoj upravi, koji su bili samo refleksija njihovih odnosa na Peloponezu.

Loši romejsko-mletački odnosi doprineli su usporavanju u pregovorima oko crkvene unije. U protivnom, teško je razumeti sadržinu upustva Senata Fantinu Mikijelu od 2. aprila 1425, kada je ovome nalagano da nekako pokuša da se nagodi sa Muratom II. Republika je podsećala cara da je ona prema njemu u više navrata bila darežljiva i da je on njen dužnik. Takođe, vasilevsu zauzimanje Soluna objasnili potrebom da sačuvaju grad od Turaka i drugih hrišćana, koji su jednako opasni po interese Carstva. Među samim solunjanima, pored netrpeljivosti koju su osećali prema Mlečanima, nije se osećala nostalgija za nekadašnjom romejskom administracijom. Mnogi od žitelja grada nisu skrivali svoja turkofilska osećanja.

Sa druge strane, ni Republika nije osećala potrebu za romejskim savezništvom po pitanju grada Soluna. Tek 3. marta 1430. godine, kada je bilo jasno da će sultan na kraju ovaj grad zauzeti silom, došlo je do naglog zbližavanja Republike i Carstva. Međutim, sve se to dogodilo isuviše kasno, jer je već 29. marta iste godine, sultan sa vojskom već zaposeo grad. U međuvremenu, mletački brodovi nisu bili zaludni. Još 1425. godine privremeno su osvojeni: Kasandrija, Platamon i Hristopolj (Kavala). Turski Galipolj je u nekoliko navrata bio ozbiljno ugrožen, a 1429. godine je Andrea Moćenigo do nogu potukao Osmanlije pred njihovom matičnom lukom. Ipak, ove hrabre akcije Mlečana nisu odvratile sultana od opsade Soluna.

Pregovori koji su vođeni sa Muratom II, bez obzira na činjenicu da su mletačke ponude bile vrlo izdašne, redom su se završavale neuspešno.

U svom očaju, želeći da uza sebe ima makar Ugarsku, Republika je Žigmundu 1425. godine dala zajam od 5000 dukata. Kada je Žigmund 1428. godine pokušao da prisvoji Golubac, vodeći se odredbama ugovora u Tati, doživeo je težak poraz od Turaka, koji su ga prinudili da sklopi nepovoljan mir na tri godine. Ništa više uspeha nisu imale ni mletačke kombinacije sa Stefanom Lazarevićem i Đurđem Brankovićem, kao ni sa Mustafom, još jednim u nizu pretendenata istog imena na osmanski presto, koji se sa nekolicinom pristalica sklonio u Solun.

Ne obazirući se na neuspehe svoje flote, Murat II se u potpunosti uzdao u svoju kopnenu vojsku. Kada je navodno 190.000 ratnika na juriš zauzeo Solun 29. marta 1430, Republici nije preostalo ništa drugo osim da moli za mir.

Mlečanima je dozvoljena trgovina na osmanlijskoj teritoriji, ali su im godišnji tributi znatno povećani. Carstvu se sada nametalo ponovno političko zbližavanje sa oslabljenom Republikom. Jasno je bilo da će Murat II uskoro krenuti na oslabljeni Carigrad, posle 1430. godine još usamljeniji u borbi sa nevernicima.

Dok je trajala opsada Soluna, u prestonici je vladalo relativno zatišje. To je omogućilo Jovanu VIII da se na miru posveti pripremama za svoj treći brak. Ovoga puta njegova izabranica bila je trapezuntska princeza Marija Komnina, kćerka cara Alekseja IV i Kantakuzine Komnine.

SLIKA

Marija od Trapezunta

Treći brak romejskog cara bio je očigledno posledica njegovog ličnog izbora. Kćerka Aleksija IV i Teodore Kantakuzine bila je, naime, izuzetne lepote kao i moralnog lika, u čemu su se svi savremenici, bez obzira odakle su oni dolazili, bili jednoglasni. Marija Komnina je u najboljem smislu reči nastavljala tradiciju vlastite porodice koja je već više od dva stoleća izdašno koristila zanosan izgled svojih predstavnica za građenje višestrukih, po njen opstanak na čelu Trapezuntskog carstva vrlo korisnih, rođačkih veza, kako sa Latinima tako i sa muslimanskim dinastijama. Jedna Marijina sestra bila je udata za tatarskog gospodara Ali-bega, hana horde Crne ovce (Kara-Kojunlu), a za drugu se smatra da je bila prva žena srpskog despota Đurđa Brankovića.

Duka je za treću suprugu Jovana VIII vrlo kratko izneo da je ona bila žena “valjana kako po lepoti tako i po vrlini”. Znatno izdašniji je opis koji je o Mariji ostavio Francuz Bertrandon de la Brokijer, prilikom posete Carigradu 1433. godine. Jednoga jutra obreo se on u velelepnom zdanju Svete Sofije, kako bi prisustvovao pravoslavnom jutrenju. U prisustvu Jovana VIII, Jelene Dragaš i Marije Komnine, a bogosluženje je vršio lično patrijarh Josif II. Brokijeru se Marija u crkvi učinila vrlo lepa, pa je zapadni vitez, podstaknut radoznalošću, proveo čitav dan bez jela i pića, sve u nadi da će je ponovo ugledati napolju, jer je ona, naime, večerala u obližnjoj palati. Trud se Francuzu isplatio, Marija se pojavila i uz skromnu pratnju uzjahala konja kao što to čine muškarci, prebacila preko ramena dugi ogrtač, stavila na glavu šiljati šešir sa tri zlatna pera i naterala viteza da konstatuje kako je ona još lepša nego što je mislio. Brokijer je imao priliku da caricu vidi i kasnije i da se još jednom uveri kako je “ona uvek vrlo lepa”.

Na žalost, Jovanu VIII bilo je suđeno da još jednom ostane sam. Marija, sa kojom car, kao uostalom ni sa Anom Vasiljevnom i Sofijom od Monferata, nije imao poroda, umrla je 17. decembra 1439. godine, nešto pre nego što se Jovan VIII vratio u Carigrad sa Firentinskog sabora. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Paleologa, prestoničkom manastiru Hrista Pantokratora (Svedržitelja). Tu će joj se, devet godina kasnije, pridružiti i njen muž.

Novembra 1427. godine, pošto je uz trapezuntsku princezu proveo jedva dva meseca, Jovan VIII je pošao iz Carigrada ka Moreji. Sa njim je krenuo i njegov brat, despot Konstantin Dragaš. Razlozi koji su vasilevsa naveli da se uputi prema Peloponezu bili su dvojaki. Zauzetost Osmanlija i Mlečana međusobnim obračunavanjem dozvoljavala je Romejima da sa više izgleda na uspeh, nego u prethodnim navratima, pokušaju da prošire i zaokruže svoje posede na ovome poluostrvu. Latinski gospodari u Grčkoj nisu mogli da računaju na onako efikasnu zaštitu Republike, kakvu im je ona u prošlosti pružala, jer su i sami Mleci trenutno imala prečih briga. Sa druge strane, Turci su do pada Soluna 1430. godine, sve svoje vojne poduhvate usmeravali u prvome redu ka Mlečanima.

I pored spoljnopolitičkih okolnosti koje su, činilo se, išle caru na ruku u njegovoj zamisli da romejsku vlast obnovi nad čitavim Peloponezom, Jovan VIII očigledno je bio izazvan i unutrašnjim političkim potrebama da krene put Moreje. Nesloga među carevom braćom, čiji je prvi nagoveštaj bilo bekstvo Dimitrija u Ugarsku 1423. godine, produžila se i posle smrti Manojla II. Krajem 1427. godine razmimoilaženja poslednjih Paleologa ponovo su se javno iskazala. Želje Jovanove braće da za sebe prigrabe što bolje apanaže, vrlo brzo su raspršile njegove stidljive, ali ipak vidljive prvobitne namere za obnovom Carstva. Počev od trenutka svoga krunisanja 1421. godine, Jovan je kao svoju glavnu dužnost video potrebu da svoju vlast proširi izvan domašaja carskih zidina. Prestonica i njena okolina bile su jedina teritorija kojom je car neposredno raspolagao. Odustavši od ovakvih nastojanja, Jovan VIII je docnije pokušavao da makar igra ulogu vrhovnog arbitra, pomažući onoga među braćom za koga je mislio da će biti bliži politici centralne uprave u Carigradu i njemu lično. Iskustvo je pokazivalo da je i sultan, glavni neprijatelj Carstva, još krajem XIV veka prestao da tretira vizantijske posede kao jedinstven prostor. Od tada se često događalo da mir ili rat sa prestoničkom vladom ne znači neizostavno mir odnosno rat i za apanaže. Do sukoba je došlo pošto se Jovan VIII i njegov brat despot Teodor II nisu nikako slagali, te je Jovan zaobišao Teodora koji mu je po godinama bio bliži i prednost dao mladome Konstantinu. Međutim Teodoru II je i pored redosleda rođenja, koje je imao sebi u korist, barem u prvome periodu, išlo I to da je upravo on, više nego bilo ko drugi iz carske porodice, uživao naklonost pape Martina V. Rimski poglavar bio je onaj u čiju su se pomoć mnogi uzdali. Posle odlaska despota Andronika iz Soluna, Teodor II je bio jedini koji je efektivno upravljao apanažom od oca dodeljenom, uz to po prostranstvu i bogatstvu daleko izdašnijom od crnomorske ili egejske obale. Naime, nema podataka da su Konstantin, Toma ili Dimitrije uopšte I preuzeli zemlje koje im je otac udelio.

SLIKA

Morejska despotovina

Sudeći po jednom anonimnom penegiriku i doslovno ga tumačeći, bilo je tu čak i dodeljivanja “apanaža na papiru”, budući da je Konstantinu Dragašu Ahaja bila namenjena već tada, u vreme Manojla II, iako su ovu oblast Romeji stekli tek posle vojnih akcija započetih odlaskom Jovana VIII u Moreju krajem 1427. godine.

U Moreju su Jovan VIII i Konstantin Dragaš prispeli 26. decembra 1427. godine. Car nije zahtevao od Mlečana da ga na svojim galijama prevezu do Peloponeza, kako je inače bilo uobičajeno u prethodnim Manojlovim i Jovanovim posetama poluostrvu, nego se ovoga puta oslonio na sopstvene lađe. Plodovi dugotrajne brige Manojla II, a posebno Jovana VIII oko obnavljanja romejske flote, prvi put su se pokazali u punoj meri upravo sada, tokom operacija carskih četa 1428. godine.

Prema vestima koje su u Veneciju došle preko mletačkog Nafpliona i Argosa, Jovan VIII je sa oko 100-120 ljudi, na tri galije i dve galiote, pristao najpre u Korintu. Sa sobom je nosio veliku količinu oružja. Otuda je pošao ka Muhliju (al Mucholi luogo de so inperio), vrlo značajnom romejskom uporištu u srednjem delu Peloponeza, gde ga je čekala vojska, prikupljena na poluostrvu.

Osnovni ratni cilj Jovana VIII bilo je osvajanje Klarence, a zatim i Patrasa sa čitavom Ahajom. Dolasku Jovana VIII predhodio je višegodišnji sukob između Romeja i Karla Toka, gospodara jonskog ostrvlja, znatnog dela Epira kao i izvesnih područja na zapadnom Peloponezu. Toko je posedovao tvrdi grad Klarencu, koji je 1422. godine otkupio od Oliverija. Vizantinci su u nekoliko navrata ranije pokušavali da osvoje tu tvrđavu. Na vest da je Toko zaposeo Klarencu, bes je navodno spopao ne samo morejske feudalce iz okoline Teodora II nego i samoga cara. Car, međutim, nije mogao ništa lično da učini kako bi promenio novonastalo stanje, obzirom na opsadu pod kojom se prestonica tada nalazila, ali je između Toka i Teodora II uskoro došlo do rata čije pojedinosti nama nisu poznate. Okršaji su bili neprestani, a ratna sreća se, i pored toga što su ove borbe poprimile pretežno pljačkaški karakter, sve više smešila Teodorovim protivnicima. Iako je nezvanično podržavala Toka i njegove akcije uperene protiv romejskih poseda, Mletačka republika je u ovom ratu zvanično ostala neutralna.

Kod vizantijskih poznih istoričara ostalo je zabeleženo kako je despot Teodor II, pre nego što je Jovan VIII pošao na Peloponez, poželeo da napusti svetovni život i da se zamonaši. To je moralo da bude iznenađenje i za despotovu okolinu, budući da je despot, novembra 1427. godine, dakle istog meseca kada je Jovan VIII polazio iz Carigrada, obavljao redovne dužnosti na svojoj apanaži, što dovodi u sumnju verovanje u iskrenost njegovog postupka.

Ali kada se Jovan VIII u Moreji pojavio se Konstantinom Dragašom, Teodor ne samo da je odustao od prvobitne namere, već su se pred Dragašem i carem isprečili i lokalni velikaši, zahtevajući od cara da im gospodara ne menja. Teodorova namera da se zamonaši bila je pokolebana saznanjem o dolasku Dragaša, koga je Jovan VIII nedvosmisleno favorizovao, no o svemu tome nema sigurnih dokaza.

Odmah po iskrcavanju na Peloponez i okupljanju romejske vojske, Jovan VIII se okrenuo ka pokrajni Elidi, u kojoj je Karlo Toko prethodnih godina uspostavio vlast i pomerio granice svojih poseda sve do reke Alfeja i planine Foloi.

Car se sa svojim trupama priduružio u opsadi Klarence, koja je započeta još decembra 1427. godine. Međutim, i ova opsada se ponovo pokazala jalova. Da bi ublažio pritisak carevih četa, Karlo Toko se odlučuje da, uz pomoć marseljskih brodova, napadne romejsku flotu. Do boja je, 1428. godine, došlo u blizini malog arhipelaga Ehinadi, na ulazu u Patraski zaliv.

shod borbi je bio katastrofalan po Tokovu flotu. Dugogodišnja pažljiva briga Manojla II i Jovana VIII, oko obnavljanja romejske flote bila je, ovom prilikom, na najlepši način nagrađena. Posle poraza kod Ehinada Karlo Toko se pokazao spreman za pregovore koji su okončani pristankom Karla da svoju sinovicu Madalenu, ćerku Leonarda Toka, venča za Jovanovog brata Konstantina Dragaša. Karlo se odrekao svih zemalja koje je držao na poluostrvu i ustupio ih Dragašu kao Madalenin miraz. Najzad je dobijena i Klarenca koju je, u ime Konstantina Dragaša, 1. maja 1428. godine, preuzeo niko drugi do istoričar Georgije Sfrances, pisac dragocenih “Memoara”. Venčanje je svečano obavljeno jula iste godine, a Konstantinova nevesta je, prema romejskim običajima, tada promenila ime u Teodora.

SLIKA

Konstantin Dragaš

Romejske vojne akcije nisu se zaustavile na zauzimanju Klarence. Odvažnost Romeja kao da se uvećavala uporedo sa uspesima. Međutim, složna koalicija Jovana VIII, Teodora II, Konstantina i Tome potrajala je vrlo kratko, samo do neuspešnog napada na opkoljeni Patras, preduzetog 1. jula 1428. godine. Izuzev što je potčinila tri neznatne tvrđavice u okolini grada i nametnula im plaćanje godišnjeg tributa od 500 zlatnika, sjedinjena romejska vojska druge rezultate kod Patrasa nije postigla. Nakon neuspeha porodična “koalicija” se raspala. Teodor se vratio u Mistru, Konstantin se na izvesno vreme povukao sa nevestom u Hlumucion, a Jovan se pripremao za povratak u Carigrad.

SLIKA

Romejska vojska

Pred sam polazak Jovan VIII je krajem 1428. godine još jednom okupio braću u Korintu. Bio je to očajnički pokušaj da se smire strasti u samoj porodici. Međutim, čim je car otplovio, braća su okrenula leđa jedan drugome. Neočekivano, Teodor II je i pored svega toga, da li zbog toga što je najzad uvideo da je sreća naklonjenija Konstantinu, ustupio bratu jedan pozamašan deo svoje zemlje, uključujući Vosticu, Andrusu, Kalamatu, Pidima, Mani i još ponešto.

Konstantin, čije je samopouzdanje neprestano raslo, bez obzira na odlazak Jovana VIII i povlačenje Teodora II, od osvajanja Patrasa nije odustajao. Konstantinu nije smetalo ni to što je Murat II Patras smatrao gradom zavisnim od Osmanlija. Početkom juna 1429. godine Patras je osvojen a jula 1430. Konstantinu Dragašu je pripala i varoška tvrđava.

Moreja je verovatno i bila uzrok skoro potpunog prekida pregovora između pape Martina V i Jovana VIII, oko sklapanja crkvene unije. Patras, grad koji su Romeji napadali, posredno je bio pod papinom zaštitom, i njime je upravljao opet jedan od Martinovih rođaka, arhiepiskop Pandolfo Malatesta.

Ipak i pored svih ovih zategnutih odnosa, papa i car nisu odustajali od crkvene unije. Naprotiv, u upustvu koje je 10. juna 1426. godine izdao u Rimu svome poklisaru Andreju sa Rodosa, papa je istakao da je spreman odmah (presentialiter) na pregovore, ali ne sa carem, već sa predstavnicima carigradske crkve.

Za doba poznog Carstva karakteristična je pojava oslanjanja na više strana i traženja pomoći ne samo od Mletaka, nego i od Ugara i Đenovljana. Ovakvom politikom se vodila i vlada Jovanovog oca Manojla II Paleologa. Jovan VIII je, izgleda, posle susreta sa Žigmundom polagao sve više na podršku koju bi možda uspeo da dobije ne samo od ugarskog vladara nego i iz Poljske i Litve. U izvorima je zabeleženo da je car 1426. godine uputio jedno pismo Vitovtu, u kome je najavio i poslanstvo, na žalost bez ikakvog efekta. Vladislav, Vitovt i Žigmund su imali dovoljno svojih međusobica da bi bilo realno očekivati nekakvu njihovu zajedničku protivtursku akciju. Osim toga Žigmund je 1428. godine u boju sa Osmanlijama doživeo ozbiljan poraz, i bio prinuđen da sklopi sa Muratom II nepovoljan mir.

Naredne, 1429. godine sastali su se Vladislav, Vitovit i Žigmund. Na tom sastanku ugarski vladar je otvoreno izjavio da je crkveno pomirenje sa Grcima potpuno nekorisno. Neiskren u pogledu unije Žigmund je 10. oktobra iste godine uputio pismo despotima Teodoru II i Konstantinu u kome ih je uveravao o svojoj dobroj volji u vezi sa unijom, izveštavao o miru koji je sa Muratom II sklopio da bi se suprostavio Mlečanima “našim zajedničkim neprijateljima”.

Udaljavanje Jovana VIII od Mletačke republike moglo je da utiče na poboljšanje pozicija koje je u carstvu imala Đenova. Đenovljani su 7. decembra 1431. godine uputili Jovanu VIII Andreu de Marinisa sa instrukcijama da predloži osvajanje Krita tako što bi na čelu đenovljanske flote, kojoj bi se možda pridružio i poneki vizantijski brod, stajao jedan od od careve braće, a u svakom slučaju Romej. Đenovljani su predviđali da bi bilo dovoljno da se jednostavno ovaj Paleolog pojavi pa da tamošnje stanovništvo i samo digne pobunu.

SLIKA

Peloponez u srednjem veku

Carstvu, međutim, nije bila potrebna pomoć da osvoji Krit koji, uostalom, Romeji nisu držali još od IV krstaškog rata, nego podrška da zadrži ono što mu je preostalo, pre svega Carigrad. Za Romeje je bilo najvažnije da pomoć počne da pristiže, da bude što veća i brža, a da li će je organizovati Bazelski sabor, novi papa Evgenije IV, Žigmund ili neko drugi, bilo je manje bitno. Prirodno, dok je ratovao na Peloponezu, Jovan VIII je bio naklonjeniji Žigmundu, ali je posle njegovog neuspeha pod Golupcem i kada je sam ustao protiv planova o crkvenoj uniji, car je neminovno morao da se ponovo približi Mlečanima. Na kraju, nemajući kud, Jovan je procenivši raspoloženje patrijarha, klira, arhonata i drugih, odlučio da se dođe kod pape u Italiju.

Pod zapovedništvom Evgenijevog rođaka Frančeska Kondolmera, iz Mletaka su 26. jula 1437. godine krenule četiri lađe i prva od njih je prispela u Carigrad 3. septembra. Bazelske galije stigle su pred vizantijsku prestonicu tek 4. oktobra. Postojao je sukob između papinih legata i sabornika iz Bazela oko toga gde i kako treba održati sabor. Jovan VIII je u nekoliko navrata pokuša da pomiri zavađene strane, međutim odnosi su bivali iz dana u dan sve zategnutiji a rasprave sve žučnije.

Car i sveštenstvo su ipak više naginjali paipnim legatima, smatrajući da je crkvena unija nezamisliva bez papinog prisustva. U međuvremenu, 24. septembra 1437. godine prispeo je u Carigrad i Konstantin Dragaš, spreman da preuzme upravu nad državom tokom carevog odsustva.

Ostavivši Konstantina u gradu, 25. novembra 1437. ukrcali su se car i veliki deo carigradske crkvene, kulturne i političke elite na mletačke galije.

Pored cara, vizantijsko poslanstvo na saboru sačinjavao je sam vrh tadašnje intelektualne i političke elite: carev brat Dimitrije, patrijarh Josif II, ruski mitropolit Isidor, Marko Evgenik, Georgije Sholarije, Gemist Pliton i drugi.

Najzad posle dosta zapleta, mučnih pregovora i ucena, crkvena unija je sklopljena 6. jula 1439. godine u Firenci. Međutim, nakon što je primetio da najuticajniji pravoslavni teolog Marko Evgenik nije stavio svoj potpis, papa Evgenije IV samo je prokomentarisao: “Ništa nismo svršili”. I zaista, unija je naišla na ogorčeno protivljenje u pravoslavnom svetu. Izjava Luke Notarisa da je “bolje u Carigradu videti turski turban nego latinsku mitru” slikovito je prikazivala raspoloženje romejskog naroda ali i elite nevoljne da pravi teološke kompromise.

Papa je ipak i pored toga obećao opremanje ratnih brodova, koje bi car dobio od Mlečana. Senat je na carevu molbu 30. juna 1439. godine pozitivno odgovorio i odobrio opremanje tri galije za cara. Ali ova tri broda nikada nisu ni stigla u carigradsku luku, nego je uskoro, umesto njih Evgenije IV zatražio opremanje flote od deset brodova. Bio je to već deo priprema za novi krstaški rat, zbog koga je Jovan VIII i išao u Firencu, na žalost neuspešno okončan 10. novembra 1444, bitkom kod Varne. Republika je na sebe preduzela i povratak Romeja u Carigrad, ali opet o papinom trošku. Ukrcala ih je, na njihovo nezadovoljstvo, 19. septembra 1439. Godine, na obične teretne lađe koje su kretale na istok, redovnim trgovačkim poslom. Proračunati kao i uvek, Mlečani su, procenivši da je neposredna opasnost od Turaka prošla i da Carigrad trenutno nije ugrožen, smatrali da je korisnije štedeti i predati Jovanu VIII papin novac za galije “in hoc suo accessu”, nego ga trošiti na ratno brodovlje. Jovanu je najzad postalo jasno da zapad nema dovoljno snage i volje da pomogne posrnuloj Vizantiji.

Podeljeno između spoljašnjih sila i unutrašnjih destabilizujućih faktora, Romejsko carstvo je pre ličilo na privatne posede braće Paleologa, nego na jedinstvenu državu. Ono je svedeno na Carigrad, Moreju i po još neki manji feud na obali Egejskog i Crnog mora. Sada su mu posedi porodice Toko bili veliki i nedostižni. Srbija Lazarevića i Brankovića činila mu se poput kakvog Eldorada, a Ugarska kao sigurna i bezbrižna zemlja, iz koje će u odsudnom trenutku pristići dugo očekivana pomoć sa Zapada.

Nekada moćni gospodari Vaseljene svedeni su na lokalne gospodare trećeg reda, koji nisu imali dovoljno snage da odbrane ni sopstveni prag.

Uskoro će oronulo carstvo, koje se do poslednjeg daha grčevito držalo za svoje rimsko poreklo i pravoslavno učenje, zameniti sila kakvu Evropa nije videla još od antičkih vremena.

Literatura:

Ivan Đurić: Sumrak Vizantije (Vreme Jovana VIII Paleologa 1392-1448); NARODNA KNJIGA, Beograd 1984-prvo izdanje.

Dragan Brujić: Vodič kroz svet Vizantije (Od Konstantina do pada Carigrada); DINA, Beograd 2005-drugo izdanje.