Savez Stefana Dušana i Jovana Kantakuzina

Stefan Dušan i Jovan Kantakuzin sastali su se u Prištini (Paunima),1 meseca jula 1342. godine. Tu su cara-uzurpatora svečano ugostili kralj Dušan i kraljica Jelena, ukazujući mu sve počasti kao vasilevsu Romeja. Dušan mu je, kao po rangu uzvišenijem gostu, ustupao više mesto na gozbama a na putovanjima i u svim drugim prilikama postavljao ga je ispred sebe. Od svoje vlastele Dušan je zahtevao da se prema uzvišenom gostu ponašaju po romejskim običajima, to jest da pri susretu sa carem sjašu sa konja, a da pri prvom susretu sjašu sa konja i celivaju cara u koleno.2

Dolazak ovako važnog prebega otvarao je neslućene mogućnosti Stefanu Dušanu i njegovoj ratobornoj vlasteli. Ipak, nije sve teklo baš tako glatko. Jovan Kantakuzin je tražio pomoć od Dušana, bez namere da se odrekne ijedne vizantijske teritorije ili grada, obećavajući mu samo svoju večitu zahvalnost i nudeći mu svoje carsko prijateljstvo. Dušan i Jovan Kantakuzin su se zbog toga našli u bezizlaznom položaju, koji je razrešila mudra kraljica Jelena uz pomoć dvadeset četiri najuglednija velikaša, koji su bili za saradnju sa carem-prebegom. Među njima, kao carev prijatelj, naročito se isticao moćni Jovan Oliver, koji se najviše zauzimao za sklapanje saveza i prijateljstva sa Jovanom Kantakuzinom. Ostali velikaši su se složili sa tim, ali pod uslovom da Jovan Kantakuzin ostavi kao taoca svog sina Manojla, koji bi se oženio kćerkom Jovana Olivera. Tako je zaključen savez između srpskog kralja i vizantijskog uzurpatora, uz odobravanje srpske vlastele, koja se nadala bogatom ratnom plenu. Konačan dogovor bio je da saveznici zadrže ono što budu sami osvojili.3

Zanimljivo je da su pre konačnog zaključivanja savezničkog ugovora, Stefan Dušan i Jovan Kantakuzin raspravljali i o Hrelji, moćnom i nepouzdanom velikašu, koji je zarad ličnog bogaćenja i slave često menjao gospodare, te je tako uspeo da zagospodari značajnom teritorijom, koja se pružala istočno od Vardara do tvrđave Melnika na jugu.4

Nešto pre smrti Andronika III (15. Jun 1341), protosevast Hrelja se odmetnuo od kralja Dušana, priznavši vlast vizantijskog cara, od koga je dobio titulu velikog domestika. U proleće 1342. Hrelja prilazi Jovanu Kantakuzinu, od koga dobija utvrđenje Melnik, pa mu se sa vojskom pridružuje, spreman da mu pomogne prilikom osvajanja Soluna. Kada tokom proleća 1342. slabi položaj Jovana Kantakuzina, Hrelja se okreće carici Ani Savojskoj, od koje dobija visoku titulu kesara. Pred kraj leta 1342. godine, Hrelja traži da ponovo bude Dušanov podanik, nudeći mu tvrđavu Melnik kao iskupljenje za ranije neverstvo.5 U dogovoru sa Jovanom Kantakuzinom, Stefan Dušan dobio je odrešene ruke da u pogodnom trenutku kazni neposlušnog Hrelju. Kako je Hrelja krajem 1342. godine preminuo, Dušan je već u proleće 1343. godine, zauzeo njegove oblasti i grad Melnik.6

U istoriografiji nije sasvim razjašnjeno držanje protosevasta Hrelje, kao ni to od koga je dobio visoke dvorske titule velikog domestika i kesara. Preovladava mišljenje da je titulu protosevasta dobio od Andronika II, kome je sa pomoćnim odredima upućen od strane kralja Stefana Dečanskog, radi borbe sa unukom Andronikom III. Što se tiče njegove titule velikog domestika, nju je po svim izgledima dobio od Andronika III Paleologa, i to oko 1340. godine. Titulu kesara, koja je bila u samom vrhu vizantijskih dvorskih titula (treća posle carske)7 po svoj prilici dobio je od carice Ane Savojske, posredstvom velikog duksa, Aleksija Apokavka.

Uz to, zbila se i jedna, ne tako beznačajna epizoda u pregovorima između Jovana Kantakuzina sa jedne i Stefana Dušana i Jovana Olivera sa druge strane. Jovan Oliver je molio kralja da mu učini čast i zauzme se za njega, pa da Jovan Kantakuzin pristane na ugovaranje braka između svog sina Manojla i kćerke Jovana Olivera. Ovo su podržali i ostali srpski velikaši. Kralj Dušan se obratio Jovanu Kantakuzinu sa ovom molbom, a on, nemajući kud, pristade na to, i tako otkloni svaku sumnju da je neiskren saveznik Srbima. To je veoma obradovalo Jovana Olivera, koji se caru-uzurpatoru zaklinjao na vernost i prijateljstvo.8

Na osnovu ovoga može se izvesti zaključak o Dušanovoj velikodušnosti i dobroćudnosti, što je učinio sve da svog vazala orodi sa Jovanom Kantakuzinom, koji je po ugledu bio daleko iznad Jovana Olivera. Ipak, pre će biti da je Jovan Oliver bio toliko moćan i uticajan, da se ni srpski kralj a ni vizantijski prebeg nisu usuđivali da ga uvrede.

Pošto su rešili sve nesporazume i zaključili ugovor, saveznici otpočeli sa napadima na oblasti koje su bile pod jurizdikcijom carigradske vlade. Glavni cilj im je bio Solun, ali da bi njega odsekli, i onemogućili mu svaku pomoć, morali su da osvoje tvrdi grad Ser, koji je čuvao prilaze Solunu. Zajedno sa Jovanom Kantakuzinom na Ser su išla i dvojica srpskih velikaša, Jovan Oliver i vojvoda Vratko. Napad na Ser zbio se krajem leta 1342. godine, ali nije dao željene rezultate, pošto je srpska vojska teško stradala pod njegovim bedemima, i to ne od neprijatelja, nego od bolesti, koju su srpski vojnici dobili pijući mlado vino. Tako je stradalo hiljadu i pet stotina ljudi. Od Romeja niko se nije razboleo. Zbog toga su Srbi i Jovan Kantakuzin odlučili da prekinu opsadu Sera, i vrate se kući. Višemesečne nedaće primorale su i Jovana Kantakuzina da se sa pratnjom od svega pet stotina najvernijih ljudi skloni na srpsku teritoriju.9

Iako je epidemija u okolini Sera odavno registrovana u stručnoj literaturi, još uvek nije jasno o kojoj bolesti je reč. Nagađa se da je u pitanju tifus ili kolera, pa čak i dizenterija. Nije izvesno ni kako je došlo do bolesti, da li nenaviknutošću srpskih vojnika na podneblje ili možda smišljenim trovanjem žitelja grada, koji su time želeli da spreče opsadu Sera.

Saznavši za opsadu Sera, veliki duks Aleksije Apokavk opremi brodove i posla ih u Hristopolj, a istovremeno pođe sa vojskom kopnom kako bi ojačali posadu Hristopoljske tvrđave. Ovaj teško pristupačan teren bio je pogodan za laku odbranu.10 Tim posedanjem on je želeo da zatvori prolaz od Sera prema Didimotici, u kome su se nalazile Kantakuzinove supruga i kćerke. Veliki duks Aleksije Apokavk je pokušao da zauzme drugi grad Trakije (prvi je po značaju bio Adrijanopolj), ali u tome nije uspeo.11

Za to vreme kralj Dušan je sa svojom vojskom ratovao nezavisno od Jovana Kantakuzina, osvajajući gradove po Makedoniji i Albaniji. Osvajanja po Albaniji bila su samo nastavak osvajačke politike prethodnih srpskih vladara. Srpska vojska zaposela je prostrane teritorije sa gradovima Beratom, Kaninom i Krojom. Time se cela Albanija našla pod Dušanovom vlašću, osim grada Drača, koji je bio u posedu Anžujaca. Drugi pravac srpskih osvajanja vio je prema Makedoniji. Glavni cilj bile su tvrđavama koje su čuvale prilaz Solunu. Uskoro su osvojeni i gradovi južne Makedonije, Voden, Kostur i Hlerin.12

Posle raspuštanja savezničke vojske pod Serom, Jovan Kantakuzin se zaputio prema Vodenu (Edesi),13 za koga je čuo da ga opseda kralj Dušan. Međutim, kada je stigao, Dušan je već uspeo da zauzme grad, potkupivši njegove branioce. Shvativši da je srpsko zaposedanje Vodena svršen čin, i da trenutno nije u situaciji da se tome suprotstavi, Jovan Kantakuzin, kako on sam kaže, 'prepusti gradić [Edesu] kao svoje vlasništvo, iako nevoljno i od nužde, Kralju na čuvanje sve dok se ne bude ukazala prilika da ga ponovo sam preuzme'.14

Pokušaj Jovana Kantakuzina da na mirni način od kralja Dušana dobije Voden propao je, kako zbog Dušanovog protivljenja, tako i zbog nemoći Kantakuzinove. U svom delu Jovan Kantakuzin se pravda zašto je tako važan grad prepustio Srbima, ističući da je to učinio samo privremeno, a da će mu ga Dušan drage volje ponovo ustupiti, čim se steknu uslovi potrebni za to. Time je car-uzurpator hteo da opravda, kako sebe tako i svoj savez sa Dušanom, koji evidentno nije bio bez unapred dogovorene dobiti za Srbe.

Saznavši da se Jovan Kantakuzin sprema za povratak u Didimotiku, carica Ana Savojska je otpremila poslanstvo na čelu sa Georgijem Lukom i solunskim mitropolitom Makarijem, koji su kralju Dušanu trebali da predoče ponudu carigradskog regenstva. Oni su Dušanu ponudili sve gradove oko kojih se budu sporazumeli u zamenu za vezanog Jovana Kantakuzina. Dušan je poslanike javno odbio, ne pristavši na ponudu iz Carigrada. Uskoro je Ana Savojska ponovo uputila poslanstvo Dušanu, nudeći mu ovaj put sve gradove zapadno od Hristopolja osim Soluna, samo ako on zarobi i utamniči Kantakuzina. Dušan je i ovu ponudu odbio, izgovarajući se da od njega traže nemoguće.15 Čak je i bugarski car Jovan Aleksandar nagovarao Dušana da izda Kantakuzina, ali ni to nije promenilo Dušanovu odluku.16

Kantakuzin beleži da su Kraljica Jelena i neki velikaši, naročito izvesni Kovač, bili izuzetno ljuti na ponovljenu ponudu Ane Savojske. Oni su čak pretili poslanicima, i poručivali im da u što kraćem roku napuste Srbiju. Odbijanje Stefana Dušana da preda ili utamniči Jovana Kantakuzina može se posmatrati iz dva ugla. Prvo kao izraz njegovog poštenja i prvrženosti datoj reči, a drugo kao pokušaj da na taj način dodatno oslabi položaj carigradskog regenstva.

Pošto mu je propao pokušaj da od Srba preotme Voden, Jovan Kantakuzin se našao u vrlo teškoj situaciji. Njegova pratnja se osipala, da bi na kraju uz njega ostalo samo pet stotina najodanijih pratilaca. U tom trenutku carigradskoj vladi se činilo da je pobeda na dohvat ruke, iako je Didimotika i dalje odolevala.17 Međutim, dolazak velikaša iz Tesalije, koji su se pribojavali da talas nezadovoljstva protiv aristokratije ne zapljusne i njih, neočekivano je poboljšao položaj Jovana Kantakuzina. On im je opisao nevolje koje su ga zadesile, a zatim im dao objašnjenje zašto se obratio Stefanu Dušanu za pomoć.18 On je potom tesalskim velikašima izdao hrisovolju, a svog nećaka, Jovana Anđela postavio za tamošnjeg namesnika.19

Što se tiče klasnih borbi, one su svoju najveću žestinu dostigle u Solunu, gde je stranka zilota faktički prauzela vlast (1342. godine). Čak je i namesnik Soluna morao da beži iz grada.20 Kao zakleti protivnici Jovana Kantakuzina, a nominalno odani Jovanu V Paleologu, ziloti su i pored svojih antiaristokratskih vođa iz porodice Paleologa imali glavnu reč u gradu. Ziloti su se surovo razračunavali sa svim svojim protivnicima, braneći tekovine svoje revolucije. Na taj način Solun je uživao skoru potpunu samostalnost u odnosu na Carigrad.21

Podrška koju je Jovan Kantakuzin dobio na zapadu i nije iznenađujuća, ako se ima u vidu njegovo interesovanje za ove, tek nedavno povraćene oblasti carstva Romeja.22 Ovo je znatno olakšalo položaj Jovana Kantakuzina u odnosu na Stefana Dušana, dajući mu veću samostalnost u delovanju. Iako je i dalje naglašavao da brani legitimitet maloletnog Jovana V, Jovan Kantakuzin je, ojačan podrškom tesalijskih velikaša, dobio nov podstrek u borbi sa carigradskim regenstvom, čime se dodatno zakomplikovala situacija u Carstvu.23

Pritisnuti opsadom, koju je vodio protostrator Andronik Paleolog,24 stanovnici Didimotike šalju Manojla Tarhaniota, sa porukom da što pre dođe u pomoć sa vojskom. Dolazak Manojla Tarhaniota dodatno je ubrzao pripreme za polazak vojske na Didimotiku.25

Krajem te 1342. godine, poslao je, Aleksije Apokavk poslanstvo Stefanu Dušanu, pozivajući ga da se sretnu, kako bi se dogovorili oko sklapanja saveza, kojim bi i srpski kralj bio zadovoljan. Kako Kantakuzin navodi, Dušan se prvo konsultovao sa njim, pitajući ga da li on to odobrava. Pošto je dobio potvrdan odgovor, Dušan se dogovorio sa Apokavkom da se sretnu kod Amfipolja.26 Dušan je, kako Kantakuzin navodi, imao za cilj da živog zarobi velikog duksa, a Apokavk da proglasi svog zeta Andronika Paleologa za cara, i da silom onemogući povratak Jovana Kantakuzina.27 U proleće 1343. godine, Aleksije Apokavk je sa flotom od sedamdeset lađa pristao kod ušća reke Strume u Egejsko more, ali do sastanka nije došlo. Iznenadna smrt Hreljina, koji je bio posrednik između Dušana i Apokavka, osujetila je predviđeni sastanak.28 Za to vreme Dušan i Jovan Kantakuzin opet su opsedali Ser. Stanovništvo grada borilo se velikom žestinom, a kada je Kantakuzinov poslanik došao da ih pozove na predaju oni su ga uhvatili, ubili i potom raščerečili, a delove njegovog tela okačili na gradske zidine.29 Uskoro se i druga zamisao Aleksija Apokavka izjalovila. U julu 1344. godine, poginuo je nesuđeni car, zet Aleksija Apokavka, Andronik Paleolog, tako što se udavio u reci Marici. Time je još jedna pretnja po Jovana V Paleologa bila uklonjena.30

Međutim, uskoro će doći do prekida savezništva između kralja Dušana i Jovana Kantakuzina. Dobivši podršku tesalskih velikaša, Kantakuzinov položaj se naglo poboljšao, a on, svestan teškoća koje mu je nanosilo savezništvo sa Dušanom uskoro se distancirao od njega. I Stefanu Dušanu je smetalo ovo savezništvo, koje mu je ograničavalo slobodu njegovih vojnih akcija, namećući mu izvesne obaveze prema Jovanu Kantakuzinu.31

1Nije poznato gde se nalazio dvor u Paunima, koje spominje Jovan Kantakuzin, ali je najverovatnija lokacija u blizini Prištine.

2Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 386-389.

3ISN I, 517 (Božidar Ferjančić)

4Isto, 517.

5Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 371-372.

6ISN I, 519-520 (Božidar Ferjančić)

7Najviše aristokratske vizantijske titule u XIV veku bile su: Car (vasilevs i avtokrator), zatim despot, sevasokrator, cezar (ćesar, kesar), panhipersevast i protosevast.

8Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 407-409.

9Isto, 410-414.

10Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 413.

11Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 136-137.

12ISN I, 519 (Božidar Ferjančić)

13Naziv 'Edesa' je verovatno irilskog porekla, dok je slovenski naziv 'Voden', izveden od reči 'voda'.

14Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 414-416.

15Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 417-418.

16Jireček, Istorija Srba I, 283.

17Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 137.

18Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 419.

19Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 137.

20Namesnik je tada bio Teodor Sinadin.

21Ostrogorski, Istorija Vizantije, 480.

22Isto, 481.

23Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 138.

24Vizantijska vojna titula, jednaka zvanju maršala u srednjovekovnoj zapadnoj Evropi.

25Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 420.

26Amfipolj, grad na obali reke Strume, 5 km od obale Egejskog mora, u srednjem veku poznat pod nazivom Hrisopolj.

27Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 420-421.

28Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 138.

29Jireček, Istorija Srba I, 283.

30Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 138-139.

31ISN I, 520 (Božidar Ferjančić)