Prilike u Vizantiji i Srbiji u vreme smrti kralja Milutina; dolazak na vlast Stefana Uroša III (Dečanskog)

Pred sam kraj Milutinove valadavine, u Vizantiji je došlo do razlaza između starog cara Andronika II Paleologa i njegovog unuka i naslednika Andronika III. Razdor koji je izbio između dvojice Paleologa, dede i unuka, bio je pre svega lične prirode. Nekada dedin miljenik, Andronik III, lep i darovit, ali nadasve lakomislen i hirovit, geškom je postao odgovoran za smrt svog brata, despota Manojla. Vest o njegovoj smrti samo je ubrzala kraj već teško bolesnog Mihaila IX (1320. godine), sina Andronika II i oca Andronika III Paleologa. Teško pogođen i ogorčen ovom vešću, stari Andronik II, lišio je svoga unuka nasledstva prestola, ne računajući na to da je Andronik III imao znatnu podršku, naročito od strane mladih romejskih magnata.1

Stvorila se jaka opoziciona stranka, koja je pružila otvorenu podršku mladom Androniku III. Vođe te opozicije bili su Jovan Kantakuzin, koji je bio najbolji Andronikov prijatelj, i talentovani Sirgijan, po ocu kumanskog porekla a po majci rođak carske porodice. Uz njih značajni su bili i aristokrata Teodor Sinadin, i ambiciozni skorojević Aleksije Apokavk, koji su držali važne položaje u Trakiji i Makedoniji. Na Uskrs 1321. godine, Andronik III napustio je prestonicu, i pridružio se vojsci koju su njegovi prijatelji okupili u blizini Adrijanopolja.2

Pobunjena stranka obratila se za pomoć srpskom kralju, koji je izgleda bio spreman da im pruži pomoć, ali ga je u tome omela bolest i konačno smrt.3

Kada se razboleo, i pao u postelju, srpski kralj Milutin izgubio je i moć govora. Iako je vladao Srbijom nepune četiri decenije, Milutin ipak nije zašao u duboku starost. Sa njegovom iznenadnom bolešću, počeo se osećati manjak discipline u zemlji. Iako je bolest došla iznenada, nije ga tako lako i napustila. Milutin je bio u dugoj agoniji, da bi na kraju 29. oktobra 1321. godine, umro u svom dvorcu u Nerodimlju. Njegovom smrću postavilo se pitanje naslednika srpskog prestola. Kandidata je za upražnjeni presto bilo je i više nego što je tada Srbiji bilo potrebno. Pored Dragutinovog sina Vladislava, koji je od 1316. godine bio zatočen, u igri su bila i dva Milutinova sina, Stefan i Konstantin.4

ako je bio slep, i prognan, zbog učešća u neuspeloj zaveri protiv svoga oca, Stefanu je 1320. godine bio omogućen povratak u Srbiju. Na upravu mu je data župa Budimlja.5

Nepoverljiv, kakav je bio, Milutin za života nije odredio naslednika prestola. Zato je odmah nakon njegove smrti došlo doborbe za upražnjeni presto. Ni sam kraljev pogreb nije prošao bez problema. Dok je Milutinovo bogato ukrašeno telo prenošeno iz Nerodimlje u Banjsku, nekoliko puta su razbojnički odredi pokušali da ga otmu.6

štra i duga borba mogla je da ostave dublje posledice po državu, da ona odista nije bila jaka i čvrsta. Kao Milutinov naslednik, smatrao se Konstantin, koji je uz Milutina oslikan u gračaničkoj lozi Nemanjića. Konstantin je kao princ upravljao Humskom zemljom, ali izgleda da nije ostavio veći trag. Po smrti kraljice Jelene (Anžujske) i proterivanja brata Stefana sa porodicom u Carigrad, Konstantin je na upravu dobio Zetu. To što je on tek posle Stefanovog oslepljenja preuzeo ulogu naslednika prestola, i što je Milutin pristajao na svoje šurake kao moguće naslednike, govori nam da ga ni sam Milutin nije mnogo cenio.7

Po Milutinovoj smrti, Simonida se vratila u Carigrad, a braća otpočela borbu za vlast. Konstantin je u Zeti bio proglašen za kralja, a dokaze za to možemo pronaći i u njegovom srebrnom novcu koji je kovao u Skadru. O tome da li je bio oženjen i dali je imao poroda nema podataka. Na severu se digao Vladislav, koji je uspeo da se oslobodi sužanjstva. On je sa velikom radošću dočekan u oblastima kojima je kraljevao njegov otac. Ipak, najviše uspeha imao je Stefan, na koga se u početku malo ko smeo kladiti. Glas o čudotvornom vraćanju vida, kao požar se raširio Srbijom. I sam Stefan u dečanskoj povelji kaže da je Bog na njemu pokazao svoje veliko milosrđe.8

Stefanovo mučeništvo i čudotvorno isceljenje uz pomoć svetog Nikole, stvorili su mnogo pristalica ovome princu. On je pokušao da se nagodi sa Konstantinom, ali je ovaj to odbio. I crkva je stala na Stefanovu stranu, te ga je arhiepiskop Nikodim na Bogojavljenje 1322. godine krunisao za kralja, a njegovog sina Dušana za 'mladog kralja'.9

Posle Stefanovog krunisanja za kralja, došlo je do borbe sa Konstantinom, koji nije prihvatio Stefanovu ponudu da ima drugo mesto u državi. U bici sa Stefanom, Konstantin je izgubio bitku i život.10

Sa Vladislavom, Stefan nije mogao da ima problema u unutrašnjosti Raške, jer on (Vladislav) tu nije imao neko naročito jako uporište. Ipak, braća od stričeva sukobila su se oko važnog Rudnika. Ratovanje između ove dvojice oteglo se sve do proleća 1324. godine. Na kraju je Vladislav ipak bio savladan, ali nije hteo da pređe u Bosnu, gde je takođe imao svoje posede. On se uputio u Ugarsku, gde je i umro. Njegove zemlje u Bosni zaposeo je tada ban Stjepan II Kotromanić.11

Metežima u Srbiji, najviše se okoristio Stjepan II Kotromanić, mudri bosanski ban, koji je uspeo da prisvoji gotovo celu zahumsku oblast, i time dao Bosni izlaz na Jadransko more. Pojedini srpski velikaši iz Huma prešli su na Stjepanovu stranu, dok su se drugi povukli na Trebinje. U tim pograničnim borbama najviše su stradali stoka i trgovački karavani.12

Tako je na vlast došao Stefan Uroš III, čija će relativno kratka vladavina najaviti jednu novu epohu, koju je započeo njegov otac, kralj Milutin, on nastavio, a sin, kralj i car Stefan Dušan, dao konačni oblik. Bitka kod Velbužda, koje je najznačajnija bitka tokom njegove vladavine, ujedno je značila i njegov pad, jer su neovonastale prilike na Balkanu zahtevale vladara koji ih je mogao iskoristiti. Takvog vladara ratoborna srpska vlastela pronašla je u mladom kralju Stefanu Dušanu, koji se i sam istakao tokom bitke sa Bugarima. U njega su oni polagali nade, da povede zemlju ka neslućenoj slavi, slavi kakvu Srbija ni pre a ni posle njega nije više doživela.

1Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije, Prosveta, Beograd 1969, 465-466.

2Ostrogorski, Istorija Vizantije, 466.

3Božidar Ferjančić, Vizantija i Južni Sloveni, Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije, Beograd 1966, 92.

4Istorija srpskog naroda I, SKZ, Beograd 1981, 496-497 (SimaĆirković).

5ISN I, 496 (SimaĆirković).

6Vladimir Ćorović, Istorija Srba 1, BIGZ, Beograd 1989, 181.

7Ćorović, Istorija Srba 1, 181-182.

8Konstantin Jireček, Istorija Srba I, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd 1922, 261.

9Ćorović, Istorija Srba 1, 182.

10ISN I, 497 (SimaĆirković).

11Ćorović, Istorija Srba 1, 182.

12Isto, 182-183.