Poslednje godine vladavine Stefana Dušana

Kada je napustio Solun, Jovan Kantakuzin je samo formalno vlast nad ovim gradom predao svome zetu, Jovanu V Paleologu. Stvarnu vlast u gradu vršio je kefalija1 Andronik Asen, tast Jovana Kantakuzina. Kantakuzinovi neprijatelji u gradu znali su da iskoriste njegovo odsustvo. Govorili su mladom caru da ga je njegov savladar-tast ostavio u Solunu, na milost i nemilost Stefanu Dušanu i očajnoj gradskoj rulji, podsećajući ga uz to, da je on (Jovan Kantakuzin) ratom došao na vlast, želeći da preotme njemu (Jovanu V Paleologu) presto koji mu po pravu pripada. Predočili su mu mogućnost da potraži pomoć od Stefana Dušana, koji je i više nego spreman da doprinese slamanju Jovana Kantakuzina. Govorili su mu i to da su spremni za njega na velike žrtve, kako u novcu i oružju, tako i u ljudima, moleći ga da zbog toga ne okleva. Oni su želeli rat careva, kako zbog sopstvenih interesa, tako i zbog toga što su bili podmićeni od Stefana Dušana.2 Na tom putu smetao im je Andronik Asen, koji je bio stvarni upravljač grada. Udaljiti njega, koji bi mogao da osujeti njihove planove, postala je glavna preokupacija zaverenika. Oni su se plašili ne samo onoga što bi on kao protivnik mogao da učini, nego isto toliko i kao savetnik mladog cara. Stoga su oni smislili lukav plan, kako bi dezavuisali Andronika Asena, i 'naterali' ga da dobrovoljno napusti grad. Pretvarajući se da su mu odani, oni su mu počeli govoriti kako se Jovan V već sporazumeo sa Dušanom da pokrene rat protiv Kantakuzina, i da više ništa ne stoji na putu tom sporazumu. Po tom navodnom sporazumu, Jovan V Paleolog trebao je kao taoca da preda njega (Andronika Asena), kako bi time umirio Dušana, koji mu navodno nije baš sasvim verovao. Uplašivši se za goli život, ali i za sudbinu države, Asen se uskoro našao na putu za Carigrad.3

Slanjem carice Ane Savojske u Solun, Jovan Kantakuzin je pokušao da primiri mladoga cara. On je naprosto bio zatečen promenom u njegovom držanju, ali je zbog opasnosti od Đenovljana, sa kojima je tada bio u neprijateljstvu morao da ostane u prestonici. Ana Savojska uspela je da primiri sina, ali ga je ujedno i posavetovala da od Kantakuzina traži tračku tvrđavu Enos i gradove Volerona, koji su bili zantan deo poseda Matije Kantakuzina. Kantakuzin je morao pristati na to, ali je i sinu, kao nadoknadu za izgubljene oblasti, ustupio Adrijanopolj i još neke manje gradove. Didimotiku je dodelio mužu svoje kćerke Jelene. Ovo je samo donekle moglo da primiri mladog cara. U njemu je svakoga dana sve više rasla želja za potpunim preuzimanjem očevine.4 Prikriveni sukob koji je tinjao između Jovana V i Matije Kantakuzina, dobio je svoj ratni epilog. Jovan V Paleolog se u jesen 1352. godiene, odlučio da prvi napadne. U zemlje Matije Kantakuzina on je upao na čelu jedne male vojske, ali su dinastička osećanja meštana umnogome pomogla njegovom zauzimanju gradova. I samo Jedrene5 predalo se bez borbe, dok se Matija Kantakuzin zatvorio u gradsku tvrđavu, očekujući pomoć od oca. Dolazak Jovana Kantakuzina sinu u pomoć umnogome je izmenio stanje stvari na terenu. Jedrene i ostali gradovi koji su prišli Jovanu V pretrpeli su strahovito pustošenje od strane Turaka, koji su se opet odazvali Kantakuzinovom pozivu. Nemajući kud, Jovan V se za pomoć obratio Dušanu i Jovanu Aleksandru. Stefan Dušan je pristao da pomogne, ali je kao garanciju tražio da mu Jovan V pošalje kao taoca svog mlađeg brata Mihajla, na šta je ovaj (Jovan V Paleolog) i pristao. Dušan je u pomoć poslao četiri hiljade konjanika, ali je Orhan Kantakuzinu poslao znatno više, oko deset hiljada. Saveznici Jovana V Paleologa (Srbi i Bugari) krenuli su ka gradu Emfitionu, koji je tada držao Jovan Kantakuzin. Nedaleko od Didimotike, oni su slučajno naleteli na Turke, koje je predvodio Sulejman. Bugari su se dali u bekstvo, i uspeli su da se dokopaju sigurnosti grada (Didimotike), dok su Srbi i Romeji stupili u neravnopravnu borbu sa varvarima. Zbog prirode terena (prostrana ravnica) došla je do izražaja inferiornost balkanskih konjanika i njihovih konja nenaviknutih na velike napore. Konji koje su Turci jahali bili su brži i naviknuti na takav način borbe. Kaznac Borilović, koji je predvodio srpske oklopnike uspeo je sa malobrojnima da se spase. Ostali su većinom bili pobijeni, a neki su dopali i ropstva. Svi ugledniji Romeji dopali su ropstva, a od vojnika većina ih se spasla bežeći u Didimotiku.6

Tako se završio drugi veći sukob Srba i Turaka. Bitka koja je potpuno neočekivano izbila završala se ubedljivom turskom pobedom, a najviše štete pretrpeo je srpski odred. Sulejman je sa dobrim vestima i bogatim plenom došao Kantakuzinu u Adrijanopolj.7 Bitka kod Didimotike (oktobar 1352), koja je bila porazna po Srbe veoma je uznemirila Stefana Dušana, koji je uskoro saznao i za Tursko zaposedanje tvrđava Cimpe i Galipolje na Helespontu. Ipak, nerešeni sporovi sa Ugarskom, koja je imala svoje pretenzije južno od Seve i Dunava, neretko su opterećivali srpske srednjovekovne vladare. Borba protiv 'šizmatika' bila je imperativ kako papske kurije tako i nosioca krune svetog Stefana. Iste godine kada se desio sukob sa Turcima kod Didimotike, Lajoš I zaključio je mir sa Napuljskom kraljevinom, te se sada okrenuo svom južnom susedu. Do sukoba je došlo 1353. godine, kada je Lajoš I sa vojskom prešao Savu, i prodro sve do Lomnice i Rudnika. Međutim, kod Rudnika ga je sačekala spremna srpska vojska, koja je u gustim šumama pružila jak otpor. Povedeni su pregovori na obali Dunava, ali nisu urodili plodom. Rat je nastavljen sa promenljivom srećom. Videvši da ovakvim načinom ratovanja ništa ne dobija, Lajoš I se povukao u Ugarsku. Sledeće godine Ugari su ponovili napad, ali su se usled bolesti dobijenih 'od barskog vazduha koji se dizao iz baruština' morali povući. Ovi događaji sa Ugarskom ali i stalna opasnost od Turaka naterali su Stefana Dušana da se približi papi Inoćentiju VI.8

Međutim, igrom sudbine, jedan od najozbiljnijih pretendenata na univerzalnu carsku vlast iznenada se upokojio (20. decembar 1355. godine). Ostavivši iza sebe mladog Uroša, koji nije bio kadar da održi na okupu nedovoljno izgrađenu državnu tvorevinu svoga oca. Moćni velikaši, koje je i sam Dušan jedva držao poslušne, dobili su sada odrešene ruke. Romejima međutim, ovo nije donelo nikakve veće koristi. Toliko oslabljena, Vizantija nije bila u stanju ni sebe da brani, a kamoli da iz toga izvuče neku korist. Na Balkanu više nije bilo sile koja će biti u stanju da se uspešno suprotstavi daljem turskom nadiranju.9

1Kefalije su u srednjovekovnoj Vizantiji i Srbiji bili najviši predstavnici lokalne vlasti u gradu i okolini.

2Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 546-547.

3Isto, 548.

4Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 213-214.

5Jedrene, kasniji naziv za Adrijanopolj.

6Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 552-556.

7Jireček, Istorija Srba I, 299-300.

8Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 290-298.

9Ostrogorski, Istorija Vizantije, 495-496.