Poslednja godina vladavine despota Stefana Lazarevića

Srbija je tokom burne 1426. godine bila pošteđena rata sa Osmanlijama, ali su despotove veze sa Žigmundom, u momentu kada se Turci i Mađari sukobljavaju u Vlaškoj, bile dobar povod za novi napad na zemlje Stefana Lazarevića.

Početkom 1427. godine Turci su ponovo upali u Srbiju. Povod za napad ostao je nepoznat, ali je poznato da je meta napada bio grad Novo Brdo. Dubrovčani su već 9. decembra 1427. godine javili kralju Žigmundu da su njihovi trgovci pod opsadom „već nekoliko meseci“.1

Pored turskog napada, despotu je kao gorući problem iskrsla i Srebrenica. Pobuna rudara u tom gradu krajem marta ili početkom aprila 1427. godine bila je veoma ozbiljna. Nezadovoljni držanjem upravnika grada, rudari su upali u upravnu zgradu, napali upravnika Vladislava, koga su potom ubili i izbacili kroz prozor. Nezadovoljstvo rudara proširilo se na čitavo stanovništvo Srebrenice, te su na taj način bila ugrožena despotova prava u celoj srebreničkoj oblasti. Pobuna je za posledicu imala obustavu proizvodnje u rudnicima.2

O ovome događaju Mavro Orbini je zapisao: Godine 1419. despot Stevan je poslao na upravu Srebrenice jednog svog vlastelina po imenu Vladislav. A kako je on preko svake mere tlačio tamošnji narod, ljudi su se jednog dana, pošto više nisu mogli podnositi njegovo nasilje, pobunili i ubili ga. Da bi osvetio njegovu smrt, despot je došao 1420. s velikom vojskom u Srebrenicu, pa je tu pohvatao neke Vladislavljeve ubice i naredio da ih pobiju, mučeći ih na razne načine. Mnogim, pak, trgovcima i vlasteli dubrovačkoj koji su se tada našli u Srebrenici oduzeo je svu imovinu, štaviše, bacio ih je u tamnicu. Nekima je iskopao po jedno oko, a drugima je odsekao po jednu ruku, i sve to zato što je bio posumnjao da su oni bili umešani u zaveru i ubistvo pomenutog Vladislava.3

Orbin pobunu smešta u 1420. godinu, te na dramatičan i jeziv način opisuje njeno suzbijanje. Kako je Orbin smrt Stefanovu datovao u 1421. godinu, može se doneti zaključak da se pobuna u Srebrenici zaista i dogodila u pretposlednjoj, odnosno poslednjoj godini vladavine despota Stefana, dakle 1426. ili, još verovatnije, 1427. godine.

Aprila iste godine, Dubrovačka vlada pokušala je da kod despota objasni kako njeni građani nisu uzročnici pobune u Srebrenici, Stefan je ostao nepomirljiv, i nije želeo da oslobodi pohapšene Dubrovčane. Ni posredovanja Sandalja Hranića i Đurđa Brankovića, koji je bio naklonjen Dubrovčanima, nisu urodila plodom. Iste godine došlo je do sukoba Koje Zakarija, gospodara Danja sa despotom Stefanom. Koje Zakarije je ubirao velike carinske prihode od karavanske trgovine, koristeći se prirodnim položajem Danja. Budući da uzroci sukoba i njegove pojedinosti nisu zabeleženi u savremenim izvorima. Ostaje poznato samo da je despot zabranio Dubrovčanima da koriste put prema Danju, povevši tako „carinski rat“ protiv Koje Zakarija.4

U leto 1427. turske čete su prodrle u Pomoravlje. Ozbiljnost položaja najbolje oslikava zabrinutost despota Stefana, koji je po prvi put pomišljao da će možda svoj život završiti negde u tuđini, kao izgnanik iz sopstvene zemlje.5

Na Dunavu Murat je zauzeo „ostrvo ugarsko“ (Adakale; Nova Oršava?), pa se odatle lađama koje je zarobio prebacio u Vlašku kod Severina. Despot Stefan se u to vreme nalazio u blizini današnjeg Kragujevca. Čuvši da su Muratove snage i na Dunavu, despot se odmah uputio ka Beogradu. Na mestu (selu) Glava ili Glavica, u blizini grada Borača, despot Stefan je 18. jula 1427. godine napravio bivak. Nakon završenog ručka, pošao je sa svojim pratiocima u lov. Loveći na konju i sa sokolom na ruci, despotu je pozlilo, te su ga njegovi pratioci skinuli sa konja i odveli u šator. Poslednje reči koje je uspeo da izusti bile su: „Po Đurđa! Po Đurđa!“. Idućeg dana, u subotu, 19. jula 1427. godine, oko deset sati, despot Stefan je izdahnuo.6

Dok Konstantin Filosof doživljava despotovu smrt kao nenadoknadiv gubitak za ceo narod, na koji je Stefan mislio do poslednjeh daha, Mavro Orbini smrt despota Stefana doživljava kao kaznu za zločin učinjen u Srebrenici: Stoga po pravednoj božjoj osudi, dok je jednog dana jahao na konju blizu Srebrenice, udarila ga je kap i tu je pao mrtav.7

Na mestu gde je Stefan izdahnuo postavio je njegov vlastelin Đurađ Zubrović spomenik od studeničkog kamena, na kome je uklesan krst a ispod njega: Ja, Despot Stefan, sin svetoga kneza Lazara i po predstavljanju toga milošću Božjom bih gospodin svim Srbima i Podunavlju i Posavlju i delu ugarske zemlje i bosanske a još i Primorju zetskom. I u bogodanoj mi vlasti provodih života mojega vreme koliko blagomu izvoli se Bogu, godina oko 38. I tako dođe meni zapovest opšta od cara svih i Boga, govoreći poslani k meni anđeo: Idi! I tako duša moja od ubogog mi razluči se tela na mestu zvanom Glava, godine tada tekuće 6000 i 900 i 30 i 5 indikata 5 suncu krug 19 i lune 19, meseca jula 19 dan. Na strani prema jugu isklesan je kratak natpis: Blagočastivi gospodin Stefan, dobri gospodin, a na severnoj strani dopuna ovome: Predobri i mili i slatki gospodin despot, o gore tomu ko ga vide na ovom mestu mrtva. Natpis na istočnoj strani ispod krsta: Ja Đurađ Zubrović, grešni rab Božiji, postavih ovaj kamen. Na užoj strani stoji kratko: Prosti, Bože, popa Vlkšu.8

U najvećoj žurbi, jer se turska opasnost nadvila nad zemljom, despota su sahranili u njegovoj velelepnoj zadužbini, manastiru Resavi (Manasiji), koji je uz velike napore podizan u periodu 1407. do 1418. godine. Manastirska crkva je posvećena Svetoj Trojici, a osveštena je o prazniku Svetog duha. Oplaćena je glatko obrađenim tesanicima peščara, a podignuta u visinu temenom kupole na 25,6 m. Manastirski kompleks je opasan velikim zidovima koji su služili za odbranu. To je bila utvrđena celina koja se sastojala od ukupno 11 kula, od kojih se isticala donžon kula, poznatija kao Despotova kula.9

Pored ktitorske delatnosti na tlu Srbije, despot Stefan je darivao i manastire van svoje zemlje. Ovo nam potvrđuje i povelja despota Stefana za vlaške manastire Tismena i Vodica iz 1406. godine. On je ovim manastirima, nastavljajući ktitorsku delatnost svoga oca, darivao deset sela u severoistočnoj Srbiji. Povelja kneza Lazara za ove manastire nije nam sačuvana, ali se delimično može rekonstruisati na osnovu povelje kralja Žigmunda Luksemburškog iz 1429. i Janka Hunjadija iz 1444. godine.10

Vest o despotovoj smrti držala se u strogoj tajnosti, kako sultan Murat II, koji se nalazio u neposrednoj blizini Srbije ili možda i na samoj njenoj teritoriji, ne bi pokušao da zauzme obezglavljenu zemlju, dok novi vladar ne stupi na njen presto. Đurađ se u to vreme nalazio u Zeti i u Beograd je stigao tek dve nedelje po Stefanovoj smrti. Nasledivši ujaka, Đurađ Branković postao je gospodar prostrane zemlje od Trna kod Sofije do Srebrenice na Drini, i od Beograda na severu do Skopske Crne Gore na jugu, sa Zetom u Jadranskom primorju. Njemu su pripali i mnogi gradovi, rudnici i čitave županije u Ugarskoj kraljevini. Đurađ je od despota Stefana nasledio i probleme sa Turcima ali i obavezu vraćanja nekih oblasti Mađarima (Beograd, Mačva, Golubac).11

Despota Stefana Lazarevića nadživele su sestra Jelena, koja se upokojila marta 1443. i Olivera koja se poslednji put u izvorima pominje 1444. godine.12

Tek priznavanjem Murata II za svog sizerena Đurađ Branković je uspeo da se održi na vlasti u zemlji koju je nasledio od ujaka. Murat je za sebe zadržao veći deo istočne Srbije, uključujući nišku oblast, Kruševac i Golubac. Granična linija između Srpske despotovine i Osmanskog carstva uspostavljena je u donjem toku Zapadne Morave.13

Smrću despota Stefana okončan je i veliki polet srpske srednjovekovne umetnosti. Nove neprilike u kojima su se država i društvo našli bile su preteške da bi se njima moglo odoleti. Ipak, srpski narod je uz novog despota i novu prestonicu imao i nadu u bolje sutra. Seme te nade, koje je klijalo u njima, posejao je sin Lazarev, Stefan despot.14

1Nikolić, Vizantijski pisci o Srbiji, 88.

2Stevanović, Despot Stefan, 181.

3Orbin, Kraljevstvo Slovena, 107–108.

4ISN II, 217 (J. Kalić)

5Nikolić, Vizantijski pisci o Srbiji, 88.

6Purković, Stefan Lazarević, 133–134; Jireček, Istorija Srba, 126–127.

7Orbin, Kraljevstvo Slovena, 108.

8Purković, Stefan Lazarević, 134–135; Stevanović, Despot Stefan, 187–188.

9ISN II, 185–186 (Gordana Babić-Đorđević – Vojislav J. Đurić); Srpske dinastije, 81 (A. Veselinović); Stevanović, Despot Stefan, 159–160.

10Veselinović, Tismena i Vodica, 183–203.

11Stevanović, Despot Stefan, 188; Spremić, Stefan Lazarević i Đurađ Branković, 49–68.

12Srpske dinastije, 81 (A. Veselinović)

13Veselinović, Država srpskih despota, 131–132.

14ISN II, 189–190 (Gordana Babić-Đorđević – Vojislav J. Đurić)