Odmetnik Sirgijan i sastanak u Radovištu

Bežeći od Jovana Kantakuzina i Andronika III, Sirgijan, veliki vizantijski vojskovođa kumanskog porekla, optužen za izdaju, obreo se najpre u đenovljanskoj Galati, da bi odatle otišao na Eubeju, koja je bila mletački posed, da bi se preko Lokriđana i Akarnanaca sklonio kod Albanaca u Tesaliji, sa kojima je bio u prijateljstvu još od njegovog namesnikovanja na zapadu. Uz pomoć albanskih putovođa Sirgijan je uspeo da se krajem 1333. godine sretne sa Stefanom Dušanom, kome je ponudio svoje usluge. Sirgijan je obećao Dušanu da će mu potčiniti sve gradove Makedonije, uključujući i grad Solun, drugi po važnosti u Vizantiji. I zaista, ratne operacije su otpočele već u leto 1334. godine. Sirgijan je zaista i počeo da ispunjava obećano. Sa vojskom koju mu je dao Stefan Dušan Sirgijan je osvojio niz manjih gradova kao i veliki grad Kostur (Kastoriju). U isto vreme on je slao pisma vizantijskim plemićima u mnogim vizantijskim gradovima, nudeći im da pređu na srpsku stranu. Mnogi od njih su mu i prišli. Dušan je nezavisno od Sirgijana, sam sa svojom vojskom osvojio neke gradove u Makedoniji, a među njima i dva veća, Ohrid i Prilep. Tada je trebao zajedno sa Sirgijanom da krene na Solun, čiji su stanovnici bili spremni da im otvore svoje gradske kapije.1

To je međutim pokvarilo mučko ubistvo Sirgijana, koje je izvršio Sfrances Paleolog, lažni prebeg u službi Andronika III. On ga je sa grupom svojih pratilaca smrtno ranio Sirgijana, koji je kasnije, istog dana podlegao ranama, kod kralja Dušana u logoru. Plan je bio da se Sirgijan živ uhvati i odvede pred cara, ali kako je strahovao da tako nešto neće moći da izvrši, Sfrances se odlučio na ovaj radikalni čin i mučki, u zasedi, ubio prebega Sirgijana. Time su dalja srpska osvajanja zaustavnjena. Stefan Dušan je najpre oplakao i sahranio svog saveznika i prijatelja a potom počeo da pregovara o miru sa Andronikom III Paleologom. Kralj i car sastali su se kod reke Galika i tu dogovorili mir i savezništvo. Svi gradovi koji su dobrovoljno prišli Sirgijanu vraćeni su caru Androniku III, a on im je dao oproštaj i amnestiju.2

Nešto kasnije, s jeseni, ugarski kralj Karlo Robert napao je Srbiju sa severa. Stefan Dušan mu je pošao u susret, a sa sobom je vodio i pomoćne vizantijske odrede, koje mu je na njegovu molbu poslao car Andronik III. Pred združenom srpsko-vizantijskom vojskom Ugari su otpočeli povlačenje preko Save, koje je bilo bez ikakvog reda, i koštalo je života mnoge ugarske vojnike.3

Naime, Ugari su bili iznenađeni brzinom kojom je Dušan krenuo na sever. Kada je srpska vojska stigla do Žiče, i tamo se ulogorila, ugarska vojska je krenula u panično bekstvo, koje se završilo dramatičnim prelaskom preko Save. U srpske ruke tada je pala Mačva, ali se tu borbe sa ugarima nisu završile. U toku 1338. i 1339. Karlo Robert i Dušan ratuju više puta, a neki srpski odredi prelaze čak i u Srem. Godine 1342. umire Karlo Robert, a na vlast u Ugarskoj dolazi njegov sin Lajoš I, koji je bio rad da nastavi osvajačku politiku svoga oca prema Srbiji. Ipak, za Dušana su te borbe imale sporadičan značaj, jer je sva njegova pažnja bila usmerena prema jugu.4

Andronik III Paleolog uspeo je da ostvari ono što prvim carevima iz dinastije Paleolog nije polazilo za rukom, ovladao je Epirom i Tesalijom. Dok je car Andronik III boravio u Solunu, posle uspešne kampanje u Tesaliji, stiglo mu je poslanstvo srpskog kralja Stefana Dušana.5 Dušan je tražio da se sastanu u bilo kom mestu u Makedoniji, radi prijateljstva, susreta i uzajamnog razgovora. Car je to prihvatio, i dogovorio se da sastanak bude u Boimiji, mestu u Makedoniji. Obavešten o tome, Dušan se sa svojom pratnjom uputi ka ugovorenom mestu. Međutim, car, željan zastrašivanja i dokazivanja, krenu sa tri stotine odabranih pratilaca kralju u susret, i srete ga u mestu Radovištu. To je u prvi mah zbunilo Dušana, ali sagledavši veličinu careve pratnje i uverivši se u njegove dobre namere, ugostio ga je kako dolikuje caru i prijatelju. Sedam dana je kralj gostio cara i njegovu svitu, a posle toga ih zadovoljan isprati. Tada se Stefan Dušan i upoznao sa Jovanom Kantakuzinom.6

Uskoro se zbio i drugi sastanak cara sa kraljem, ali nam vreme i mesto nisu poznati iz Kantakuzinovog dela. Izvesno je da nije mnogo vremena prošlo od prvog sastanka, kao i da je verovatno mesto susreta dvojice vladara opet bilo Radovište, značajan grad u istočnoj Makedoniji, koje se nalazilo na važnom putu koji je vodio u unutrašnjost Dušanove zemlje.7

Jovan Kantakuzin ne daje detalje o samom sastanku, ali je izvesno da se on nije održao isključivo radi zabave i iskazivanja prijateljstva.8 Andronik III je izgleda imao nameru da povede vojni pohod na Epir, pa mu je bila potrebna saglasnost Dušanova u tom pogledu. Moguće da je tada bilo razgovora i o anžujskim posedima na obali, gde su se Albanci kolebali između Franaka, Grka i Srba.9

Car Andronik III uspeo je da podčini nepokorne Albance, kaznivši ih oduzimanjem stoke, koju je ustupio gradovima koji su od njih pretrpeli štetu. Andronik III je potom otišao u Solun, gde je proveo zimu. Te 1341. godine, Stefan Dušan se razboleo. Tada je počeo da traži oslonac u Veneciji kod dužda Vartolomeja Gradoniga, kome je nudio svoju pomoć u konjici, jačine pet stotina ljudi, da po potrebi ratuje za Mletke. U zamenu za ovo prijateljstvo, mletački dužd je kralja Dušana i njegovu porodicu imenovao mletačkim građanima, i to potvrdio zlatopečatnom poveljom.10

1B. Ferjančić, S. Ćirković, Stefan Dušan, kralj i car 1331-1355, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2005, 52-57.

2S. Ćirković, B. Ferjančić, VIINJ VI, 340-345.

3Isto, 346-347.

4ISN I, 515 (Božidar Ferjančić)

5Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 78.

6Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 352-353.

7Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 79.

8Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 353.

9Jireček, Istorija Srba I, 278.

10Isto, 279-280.