Murat II i prilike na Balkanskom poluostrvu

O Muratu II francuski putopisac Bertrandon de la Brokijer (fr. Bertrandon de la Broquière) kaže: To je dežmekast čovek, kratkog stasa, poširoka lica kao u Tatarina, dosta velika i povijena nosa i dosta sitnih očiju i jako mrka lica, velikih obraza i okrugle brade. I rekoše mi da je dobre naravi, blag i široke ruke u davanju zvanja i novca. Rekoše mi i da dosta mrzi rat, a tako se i meni čini, jer kad bi hteo da iskoristi silu i svoje velike dohotke, uzimajući u obzir mali otpor na koji nailazi u hrišćanskom svetu, njemu bi bilo lako da zauzme velike oblasti od njega.1

Iako je opis francuskog putopisca iz 1433. godine, naslućujemo kakav je utisak na njega ostavila pojava osmanskog sultana i kakvo je bilo uvreženo mišljenje o njegovom karakteru i navikama.

Nasuprot opisu dobrodušnog i raspusnog vladara, Murat II bio je taj za čije vladavine dolazi do ponovnog uspona turske moći. On odpočinje novu fazu osvajačkih poduhvata, koji će predodrediti status Srbije u ovo doba. Njegovim dolaskom na vlast okončan je prosperitetni period srpske despotovine.2

Sam dolazak na vlast Murata II urađen je u najvećoj tajnosti, kako bi se sprečili novi sukobi u tek oporavljenoj državi. Kada je Mehmed I umro u najvećoj žurbi otišlo se po mladog Murata u Amasiju, dok se vest o sultanovoj smrti krila sve do 25. juna 1421. godine kada je Murat preuzeo upravu nad celim carstvom. Zbog još trojice mlađih sinova pokojnog sultana Mehmeda I moralo se pribeći ovakvom scenariju.3

Muratova braća bila su princ Mustafa koji je imao dvanaest godina i bio upravnik Hamidelije, i mladi Jusuf i Mahmud koji su po umirućoj želji sultana Mehmeda I trebali da budu povereni caru Manojlu II na čuvanje.4

Međutim, kako veliki vezir Jahšioglu Džalaludin i Bajazit-paša nisu hteli da predaju mlade prinčeve Grcima, Manojlo II rešio se da pokrene „lažnog Mustafu“ koji je još uvek uživao njegovu zaštitu. Tokom leta 1421. godine „lažni Mustafa“ i Džunejd su se iskrcali u Rumeliji i započeli, uz romejsku pomoć, opsadu Galipolja. U slučaju uspeha oni su trebali da vrate Manojlu II teritirije na obali Mramornog i Crnog mora i u Tesaliji.5

Poslednjih godina svoga života Manojlo II povukao se iz javnog života prepuštajući vlast sinu Jovanu VIII, koji je primio poslanstvo sultana Murata II koje je nudilo nastavak prijateljstva (uz sve obaveze koje je ono nosilo). Ostareli Manojlo II ovo bi možda i prihvatio, ali je ratoborna stranka oko Jovana VIII htela da nastavi sa podrivanjem osmanske države.6

Iako je u početku imao uspeha, i uspeo da ovlada značajnijim delom Rumelije, Mustafa je ubrzo bio poražen od strane sultana Murata II kada je sa vojskom prešao u Malu Aziju. Bitka kod jezera Ulubada dobijena je zahvaljujući zapovedniku akindžija Mihalogluu, koji je one akindžije koje su bili na Mustafinoj strani nagovorio da pređu na Muratovu. Poražen, Mustafa se dao u bekstvo, a Murat ga je uporno pratio. Uz pomoć Đenovljana Murat II prešao je u Evropu, osvojio Galipolje od Mustafinih pristalica, a zatim krenuo za Jedrene, gde su ga dočekali sa dobrodošlicom. Mustafa je za to vreme sa pratiocima i blagom bežao ka Vlaškoj. Mueđutim, kod Kizilagač jenidžeua Mustafu svezaše njegovi ljudi i poslaše Muratu u Jedrene, gde ga ovaj dade obesiti na jednoj jedrenskoj kuli.7

Na taj način Murat je hteo da pokaže kako je Mustafa lažov, prevarant i razbojnik, u čijim venama ne teče krv Osmana. Mustafinom smrću srušila se cela politika vizantijskog cara. Manojlo II pokušao je da se opravda kod Murata, ali mu je on poručio da će mu uskoro doći (pred zidine grada). Murat II održao je svoje obećanje, počevši krajem juna 1422. godine da pred zidinama Carigrada okuplja vojsku. Kako bi okupio što više vojske, sultan objavi kako je ceo grad slobodan plen. Uskoro se počeše skupljati trgovci robljem, zelenaši, trgovci stokom, derviši.8

Sukobi među Turcima odložili su sukob despota Stefana sa Mlecima u Zeti, koji je nastao nakon Balšine smrti. Mleci su se nadali da će novi sultan imati manje obzira prema despotu od svoga oca, a Srbi su čekali rasplet događaja u osmanskoj državi. U leto 1423. godine Đurađ Branković je sa 8000 konjanika stigao u Zetu da potvrdi i učvrsti prava svog ujaka. U pomoć je trebao uskoro da pritekne i vojvoda Sandalj. Uplašeni pred ovom silom, Mleci su poveli pregovore o miru. Mir je uskoro postignut (12. avgust 1423), tako što je Republika zadržala Skadar na Bojani, dok su despotu pripali Drivast, Bar i Budva. Za ostale gradove u Zeti Mleci su se obavezali da despotu plaćaju 1000 dukata godišnje, a Sandalju za priznanje kotorskog poseda odredili rentu od 600 dukata na godišnjem nivou.9

Ovaj ugovor bio je dopunjen 1426. godine, kada su Paštrovići pripali Mlečanima kojima su naginjali, a sa njima Republici je priključena i župa Grbalj.10

U vreme kad je despot Stefan vodio borbu sa Mlecima u Zeti, u Beogradu je 16. septembra 1422. godine umro Konstantin, jedan od poslednjih izdanaka bugarske kuće Šišmanovaca. Po propasti ustanka koji je podigao sa svojim bratom od strica Fružinom, Konstantin je neko vreme boravio u Ugarskoj, da bi se potom nastanio u Beogradu. Stefan je Konstantina dostojno ožalio.11

Za to vreme sultan Murat II opustošio je Moreju, a u Vlaškoj je na vlast postavio svog štićenika Radula i na taj način primakao se Ugarskoj sa istočne strane. U Bosni je na vlast doveo Tvrtka II (1421), ali kada su Bosanci pokušali da stupe u bliže odnose sa Mlecima u cilju suzbijanja hrvatsko-dalmatinskog kneza Ivana Nelipića sultan je munjevito reagovao. Aprila 1424. godine turska vojska demonstrirala je svoju silu, pustošeći po Bosni.12

Opsada Carigrada, koju je sultan Murat II poveo kako bi kaznio Manojla II i njegovog savladara Jovana VIII, morala je naglo biti prekinuta, jer se u Maloj Aziji odmetnuo mladi princ Mustafa. Murat II je Mustafin otpor brzo skršio, a brata je dao pogubiti u Nikeji 24/25. januara 1423. godine.13

Ovi događaji naterali su kralja Žigmunda da se približi Mletačkoj Republici u cilju zajedničke borbe protiv Turaka. U avgustu 1425. godine on je sa vojskom stigao do same Oršave i sastao se, izgleda, sa despotom Stefanom. Međutim, cela zamisao morala se odložiti zbog husitskih uspeha na severu. Smanjena ugarska vojska dejstvovala je samo u Vlaškoj.14

Murat II je neuspeh pod Carigradom želeo da nadoknadi zauzimanjem Soluna. Turci su najpre zauzeli Kalamariju, priobalni pojas na istočnoj strani Solunskog zaliva, što je nateralo svetogorske monahe da, protivno volji despota Andronika Paleologa, upravnika grada Soluna, već 1423. godine priznaju vrhovnu vlast sultana. Ne nalazeći izlaza u ovoj situaciji, despot Andronik je grad Solun predao Veneciji. Iako je u pregovorima oko predaje grada Mlecima spominjana svota od 40 hiljada aspri, despot Andronik nije od Republike dobio ni jednu aspru.15

Predaja Soluna Mlecima i tursko napredovanje širom Balkana naterali su Jovana VIII da krene na put u potrazi za pomoću. U njeegovom odsustvu, Vizantija će sklopiti mir sa Muratom II.16

1Brokijer, Putovanje, 111.

2Nikolić, Vizantijski pisci o Srbiji, 79.

3Istorija Osmanskog carstva (R. Mantran), 75–76 (N. Vaten)

4Isto, 76.

5Istorija Osmanskog carstva (R. Mantran), 76, (N. Vaten)

6Ransiman, Pad Carigrada, 67.

7Hammer, Historija Turskog carstva, 124.

8Hammer, Historija Turskog carstva, 124–125.

9Ćorović, Istorija Srba, 44.

10Stevanović, Despot Stefan, 172.

11Purković, Stefan Lazarević, 126–127.

12Ćorović, Istorija Srba, 45.

13Nikolić, Vizantijski pisci o Srbiji, 81.

14Ćorović, Istorija Srba, 45.

15Nikolić, Vizantijski pisci o Srbiji, 81.

16Isto, 81.