Bitka kod Velbužda i dolazak na vlast Stefana Dušana

Dolazak na vlast ambicioznog bugarskog cara Mihaila III Šišmana, nije bio samo puka slučajnost, već dobro promišljena odluka, jer se on kao potomak slavnih Asenovaca i kao zet srpskoga kralja Stefana Uroša II Milutina činio kao najprikladnija osoba koja bi sela na velikotrnovski presto. Sukob sa Vizantijom okončan je 1324. godine, sklapanjem dinastičkog braka. Kada je mirovni sporazum obnovljen 1327, obe strane su se obavezale da će pružiti pomoć protiv neprijatelja koji su ih ugrožavali. U toku građanskog rata u Vizantiji, Mihailo III se umešao na strani Andronika II, a posle osvajanja vlasti Andronika III, shvativši da je na toj strani uzaludno da se bilo čemu nada, svoju pažnju usmerio ka Srbiji, u nameri da zaustavi njeno dalje napredovanje u Makedoniji.1

Znajući da je i Andronik III u neprijateljstvu sa Stefanom Urošem III, Mihailo III Šišman je u proleće 1330. sklopio sa njim dogovor o zajedničkim akcijama protiv Srbije. Andronik potom napade Srbe i osvoji na juriš utvrđenje Vučin a tvrđave Dervicu, Dobrun, Kavalarion i Siderokastron zadobio je predajom.2

Dalje od pelagonijske ravnice Andronik III nije išao, očekujući Mihaila III da mu se pridruži, da bi združenim snagama lakše savladali zajedničkog neprijatelja, a možda i da pusti bugarskog cara da sam okuša sreću sa srpskim kraljem. Za to vreme Mihailo III Šišman jekrenuo sa vojskom do Vidina i tamo prihvato vlaške i tatarske odrede, te se potom tako ojačan upitio na jug, ka gradu Velbuždu, koji se nalazio na srpskoj teritoriji. Za to vreme Stefan Uroš III nalazio se sa glavninom vojske na Dobrič-polju, kod ušća Toplice u Moravu. Pet dana bugarska vojska je pustošila i pljačkala zemlje srpskog vladara, dok je nije iznenadila pojava srpske vojske. Iznenadan i siloviti bio je napad srpske konjice, koji se zbio u popodnevnim časovima 28. jula 1330. godine.3

Napad je predvodio mladi kralj Dušan,a tu se naročito istakao odred od tri stotine teško oklopljenih nemačkih najamnika.4 Jedan deo bugarske vojske bio je uništen dok se drugi rasturio i dao u bakstvo. Car Mihailo je ubrzo podlegao ranama, a njegov brat Belaur, koji je uspeo da pobegne, ubrzo se predao. Od tog momenta Bugarska je bila u podređenom položaju, i morala je da prihvati sve srpske uslove, uključujući i vraćanje carice Ane i njenog sina Ivana Stefana na presto.5

Velbuždska bitka je bila prekretnica u odnosu snaga na Balkanu. Srbija je konačno ostvarila ekskluzivno pravo na Makedoniju, razbivši bilo kakvu pomisao o bugarskoj hegemoniji na tom prostoru. Osetivši se nemoćnim da ratuje protiv srpskoga kralja, Andronik III okrenuo se bugarskim zemljama, i ističući prava svoje sestre Teodore, druge žene Mihaila III Šišmana, zauzeo niz pograničnih utvrđenja i crnomorske gradove Anhijal i Mesemvriju. To stanje nije dugo potrajalo, jer su bugarski boljari uskoro proterali caricu Anu i Jovana Stefana, a na vlast doveli despota Jovana Aleksandra. Uskoro je i vlastela u Srbiji na čelu sa Dušanom digla pobunu protiv Stefana Uroša III.6

Zbog čega je došlo do sukoba između oca i sina, koji su do skora vrlo dobro sarađivali, ostaje nepoznanica, ali je najverovatnija verzija tog nemilog događaja želja mlade vlastele za novim osvajanjima, koju je Stefan Uroš III gušio, kao i bojazan mladoga kralja Dušana da ne ostane uskraćen za presto. Vlastela je znala za taj njegov strah, te ga je i podsticala da uđe u otvoren sukob sa ocem. Tačna dužina trajanja sukoba nije nam poznata, ali se na osnovu dubrovačkih žalbi može smestiti u januar i februar 1331. godine. Kralj Stefan Uroš III je tada bio u Zeti,7 pod Skadrom, i tražio od Dubrovnika pomoć u floti, dok je Dušan tražio posredovanje i zauzimanje za izmirenje sa ocem. Ovaj sukob se odrazio na unutrašnje prilike u zemlji, ali i na spoljnopolitički ugled. Jedna od krupnijih posledica bila je nesigurnost, naročito u pograničnim oblastima, a u Bugarskoj je prosrpska struja izgubila vlast. Dubrovčani su poslali tri poslanika da posreduju u miru, a mir je postignut tek u drugoj polovini aprila 1331. godine. Stari kralj se vratio u svoje oblasti a Dušan, pozvan od strane dubrovačkog poslanstva posetio je grad, gde se između ostalog pregovaralo o izmirenju kraljevih dugova i drugim nerešenim pitanjima. Postignuti mir nije se održao duže od tri meseca, a mladi kralj Dušan, podstaknut od svoje vlastele, sa malom vojskom izvršio je napad na dvor svoga oca u Nerodimlji 21. avgusta 1331. godine. Tu je zarobio njegovu drugu suprugu Mariju Paleolog sa decom, a zatim i oca uhvatio u gradu Petriču. Zatim ih je sve zatvorio u zvečansku tvrđavu, da bi dva meseca kasnije, pod sumnjivim okolnostima stari kralj izgubio život. Krunisanje Dušana za kralja obavljeno je 8. septembra u dvoru u Svrčinu, pred okupljenim saborom srpskog plemstva i sveštenstva.8

Sa Bugarskom Dušan je sklopio mir i trajno prijateljstvo, oženivši se sestrom Jovana Aleksandra, Jelenom. Međutim, već na samom početku svoje vladavine, Dušan se morao suočiti sa pobunom vlastele u Zeti, koju su predvodili vojvoda Bogoje i Dimitrije Suma, albanski velikaš. Pobunu su podigli, verovatno, zato što nisu bili zadovoljni nagradom za usluge koje su pružili Dušanu u borbi za presto.9

1Istorija Bugarske, prir. S. Pirivatrić, Clio, Beograd 2008, 111-112.

2S. Ćirković, B. Ferjančić, Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije VI, Beograd 1986, Jovan Kantakuzin, 335-340.

3ISN I, 506-507 (SimaĆirković).

4S. Ćirković, B. Ferjančić, VIINJ VI, Beograd 1986, str. 335-340.

5Istorija Bugarske, 112-113 (I. Božilov).

6Ostrogorski, Istorija Vizantije, 470-471.

7Kao mladi kralj, Dušan je upravljao Zetom.

8ISN I, 508-510 (SimaĆirković).

9Jireček, Istorija Srba I, 273-274.