Ponovno ujedinjenje

Jedan od razloga zašto je došlo do pada Berlinskog zida jeste da se jedna od suprostavljenih strana u Hladnom ratu urušila iznutra sama od sebe. Mihail Gorbačov je 1985. godine došao na vlast u SSSR. On je imao ideju reforme SSSR kako bi ova zemlja modernisana ušla u dvadeset i prvi vek. Naime on je pripadao novoj generaciji sovjetskih političara koji su uviđali da sistem uspostavljen 1917. godine zahteva reformu jer je SSSR već daleko zaostajao za zapadnim svetom u svakom smislu, a pre svega u ekonomskom. Svet će naučiti dve nove ruske reči: glasnost i perestrojka. Gorbačov nije mogao da otpočne sa ovim reformama sve dok nije uspeo da unutar KPSS i Politbiroa pobedi one kadrove koji su bili konzervativni, pa čak i neostaljinistički profilisani. U centru reforme je bila ekonomska reforma, kao i reforma u pogledu veće slobode govora. Ono što se moglo osetiti jeste i promena Gorbačova na spoljnopolitičkom planu. On sigurno nije delovao kao neko ko će čuvati sovjetski sistem lagera tenkovima kao nekada Hruščov.

Istočna Nemačka je u ovom trenutku bila zemlja koja je imala najbolju ekonomsku situaciju među državama koje su se nalazile iza gvozdene zavese, ali je to daleko bilo od ekonomskog stanja koje je pružao njen zapadni sused. Erik Honeker je zazirao od reformi koje je sprovodio Gorbačov i tih godina se rukovodstvo Istočne Nemačke prepustilo samo sebi, verujući da Gorbačov greši i da nisu potrebne nikakve reforme da bi se očuvao socijalistički sistem društva. Erik Honeker je upozoravan iz SSSR da je to velika greška, ali rukovodstvo Istočne Nemačke je i dalje ostalo nepomirljivo sa stavom Gorbačova. Erik Honeker je janura 1989. godine izjavio da će Berlinski zid stajati još 50, pa čak i 100 godina.1 Usledio je tok događaja koji su nekontrolisano doveli do toga da zid padne i da se ova izjava Honekera pretvori u praznu priču. Sovjetski lideri, zajedno sa svojim saveznicima su potpisali ugovor koje je između ostalog davao pravo izlazka i vraćanja u zemlje svojim građanima. Automatski se 100 000 Berlinaca našla na graničnim prelazima sa istočne strane zida, ali je Istočno Nemačko rukovodstvo odbilo da deluje po odredbama Moskovskog ugovora (CSCE). Mađarska je u maju 1989. omogućila prelazak granice sa Austrijom, to je iskoristilo oko 15 000 Istočnih Nemaca, koji su se nalazili u tom trenutku u Mađarskoj, da preko Austrije pobegnu u Zapadnu Nemačku. To je pokrenulo niz događaja. Mađari su odbili da propuštaju Istočne Nemce kroz granicu sa Austrijom, a oni su preplavili ambasadu Zapadne Nemačke u Budimpešti odbijajući da se vrate u Istočnu Nemačku. Rukovodstvo Istočne Nemačke je odgovorilo na to tako što je zabranilo putovanje u Mađarsku svojim građanima. Slična situacija se desila i u Čehoslovačkoj, ali je u ovoj situaciji rukovodstvo Istočne Nemačke dozvolilo da građani pređu u Zapadnu Nemačku, ali vozom koji bi išao preko Istočne Nemačke. Ovakva reakcija je izazvala novu reakciju građana i otpočeli su masovni protesti širom Istočne Nemačke. Protesti su počeli da se održavaju svakog ponedeljka uveče od 4. septembra 1989. godine u Lajpcigu, nakon mise u Protestanskoj crkvi koja je ove proteste podržavla. Protesti su se kasnije proširili na celu zemlju. Od brojnih parola koje su se uzvikivale najvažnija je bila: “Wir sind das Volk!” – “Mi smo narod!“, koja je podsećala da u Istočnoj Nemačkoj vlast nema podršku naroda i da samim tim nije legitimna. Narod je na ulici zahtevao slobodne demokratske izbore i mogućnost odlaska u drugu zemlju. Konkretno ove demonstracije koliko god one u početku bile spontane, već 10. septembra formiranjem Neues Forum2 organizacije one polako dobijaju svoje predvodnike. Ovo su bile mirne demonstracije. Ono što je sledilo jeste proslava 40. godina NDR na koju je došao i Mihail Gorbačov. Nakon proslave 7. oktobra su izbile demonstracije koje su za Honekera značile direktno rušenje režima SED u NDR. Erik Honeker naređuje da se svake sledeće demonstracije guše policijskim snagama. Međutim, policija nije bila u stanju da uguši demonstracije koje su bile sve masovnije i brojale nekoliko desetina hiljada ljudi. Erik Honeker podnosi ostavku 18. oktobra 1989. godine nakon najmasovnijih demonstracija koje su se održale 16. oktobra 1989. godine. Naravno to je bio samo jedan od razloga. Erik Honeker je zbog svog tvrdog stava polako gubio podršku unutar SED. Okolnosti su tražile nekoga koje imao umereniji stav, a to je bio Egon Krenc. Egon Krenc je tokom puta u Moskvu detaljno upoznao Gorbačova sa ekonomskim teškoćama NDR i tako priznao ono što je narod već više od mesec dana govorio na ulici. Međutim, Gorbačov je rekao da kako je sam SSSR u velikim ekonomskim problemima, da ne može nikako da pomogne NDR.3 Egon Krenc nekoliko dana kasnije drži javni govor preko medija u kojem na posredan način priznaje teško stanje u zemlji i obećava reformu i oporavak. Narod više ne sluša, a demonstracije u samom Istočnom Berlinu su sve masovnije, oko pola miliona ljudi je na ulici. Vlada Egona Krenca sve više toleriše prelazak građana NDR preko Čehoslovačke u SRN. U Bonu 6. novembra dolazi do sastanka Aleksandera Šalk-Golodkovkog, koji je zastupao vladu NDR i premijera Egona Krenca, i ministara iz vlade Helmuta Kola, Rudolfa Sitersa i Volfanga Šobla. Šalk-Golodkovski je obećao otvaranje nekoliko punktova za prelazak granice između NDR i SRN uključujući i one u Belinu u zamenu za ekonomsku pomoć u vidu dugoročnih zajmova. Ovaj potez je protumačen kao korak napred u odnosu na sitaciju koja je vladala gotovo nekoliko nedelja unazad. Odgovor zapadne Nemačke je bio taj da ako Istočna Nemačka želi pomoć, mora da obeća da će u kratkom periodu organizovati slobodne i demokratske izbore i da će dozvoliti da se u zemlji registruju pokreti kao što je Neues Forum. SED je prihvatio ove uslove. Međutim u to vreme sve više ljudi je napuštalo Istočnu Nemačku i preko Čehoslovačke je bežalo u Zapadnu Nemačku. To je bio veliki pritisak za Čehoslovačku koja je sa druge strane vršila pritisak na vladu NDR da učini nešto po tom pitanju. Ujutru 9. novembra 1989. godine u sedištu SED u Istočnom Berlinu je počela rasprava o mogućnosti prelaska građana NDR u SRN direktno, a ne preko drugih država. Usvojena je rezolucija po kojoj svako ko želi da ode u Zapadnu Nemačku mora da uzme status emigranta, kako bi se na taj način očuvala NDR. Ova rezolucija je popodne prosleđena na glasanje u vladu i kada je potvrđena i od strane vlade, bila je spremna da se javno objavi. Gunter Šabovski, koji se nalazio na mestu potparola SED, je održao konferenciju za štampu u kojoj je pročitao odluku vlade. Kada ga je novinar upitao kada ta odluka stupa na snagu, Šabovski je odgovorio pomalo zbunjeno da koliko on zna odluka stupa na snagu istog trenutka. Ubrzo je krenulo do pokretnja mase ljudi ka Berlinskom zidu, nekoliko stotina građana se okupilo kod punkta u Bornhomel ulici. Bezuspešno su graničari odbijali ljude da pokušaju da pređu na drugu stranu. Vlada objavljuje u večernjim satima da su to ipak granični prelazi i da za prelezak u SRN treba podneti aplikaciju koju pre toga treba popuniti tj. da je to procedura koja je neophodna za prelazak iz bilo koje države u bilo koju drugu. Međutim narod to nije slušao. Sve više ljudi se okupljalo i masa je sada brojala nekoliko hiljada ljudi. Rukovodstvo NDR nije znala šta da radi, a graničari još manje. Na kraju, oko jedan ujutru, graničari su popustili pod pritiskom mase i punktovi su otvoreni i masa je prošla kroz njih.4 Otvoreni su i punktovi kao što je Čarli na kojem su samo pre tri decenije bili upereni topovi tenkova dve najveće svetske sile, a sada su kroz njega nesmetano prolazili ljudi koji se su sa druge strane dočekivali sunarodnici uz neopisivo zadovoljstvo na obe strane. Gotovo svi mediji su odmah obavestili svetsku javnost o događajima u Berlinu. Vlada NDR je ovo shvatala kao rušenje državnosti Istočne Nemačke, i narednih nekoliko dana je pokušala da uspostavi kontrolu na graničnim punktovima, ali bezuspešno. Sudbina Berlinskog zida je bila zapečaćena odlukom naroda koji je narodnih nekoliko dana nosio razne građavinske alate pomoću kojih je rušio zid koji je gotovo četri decenije odvajao porodice i delio jedan narod.

SLIKA

Ujedinjenje Nemačke

Nova parola je bila: Nemačko ujedinjenje i to niko nije mogao da spreči. Ni zapadni saveznici kojima je to bilo u prvom trenutku previše rizično, a ni Poljska i SSSR koji su tražili garancije u pogledu istočne granice Nemačke. Ujedinjenje je počelo na najnižem adminstrativnom nivou i to kada su se 12. novembra u Berlinu sastali gradonačelnici Zapadnog i Istočnog Berlina da bi dogovorili saradnju. Put ka ujedinjenju je bio dug. Prvo su održani izbori u NDR koji su označili potpuni pad SED. Novo rukovodstvo je otpočelo pregovore sa vladom Zapadne Nemačke o ujedinjenju. U centru pregovora su bili odnos dve valute i integracija privrede NDR u ekonomski sistem SRN. Na kraju ujedinjenje je proglašeno oktobra 1990. godine, a svenemački izbori su održani decembra iste godine.

1Overview 1989, http://www.chronik-der-mauer.de/index.php/de/Start/Index/id/651862

2Neues Forum ili Novi Forum je predstavljao organizaciju koja je vodila demonstracije 1989. godine protiv vlade Istočne Nemačke zahtevajući slobodne i demokratske izbore.

31. November 1989, (Wednesday), http://www.chronik-der-mauer.de/index.php/de/Start/Index/id/754539

49. November (Thursday), http://www.chronik-der-mauer.de/index.php/de/Start/Index/id/652138