Godine posle rata

Drugi svetski rat u Evropi je zvanično bio gotov onoga trenutka kada je Nemačka potpisala kapitulaciju 8.maja 1945. godine. Dokument o predaji su potpisali u Remsu feldmaršal Jodl, u ime Vermahta, i general-pukovnik Badel Smit u ime američkih i britanskih snaga. Vođe saveznika su razmenili čestitke, a britanski premijer Čerčil se u pobedničkoj emisiji obratio Britancima: „Voleo bih da večeras mogu da vam kažem da je kraj svim našim mukama“.1 Evropa je bila devastirana u svakom smislu. Nastupila je velika glad, na hiljade izbeglica je lutalo Evropom, infrastruktura je bila uništena mahom zbog taktike „spaljene zemlje“.2 I dok su pobednici slavili, nemački narod je bio u potpunoj apatiji i tek su se zajedno sa ostatkom sveta suočavali sa užasima rata za koji su bili okrivljeni. Milioni mrtvih i raseljenih, kao i sistematsko uništavanje jednog naroda je samo deo onoga što se pripisivalo Trećem Rajhu. Ono što je bila direktna posledica jeste i situacija u svetu koja je obeležila gotovo celu drugu polovinu dvadesetog veka. Do 1989. godine svet je bio podeljen i pod konstantnom nuklearnom opasnošću. Ta podela je svoju nultu tačku imala upravo u Nemačkoj, koja je i sama bila podeljena. Ta nulta tačka je imala i svoju fizičku personifkaciju u vidu Berlinskog zida i dok on nije srušen, Nemačka kao ni ostatak sveta nisu osetili olakšanje od napetosti i opasnosti nuklearnog rata. Međutim, do trenutka rušenja zida, desilo se mnogo događaja koji su od izuzetne važnosti ne samo za istoriju Nemačke i njenog naroda već i za istoriju dvadesetog veka.

Pitanje koje je prvo došlo na dnevni red nakon završetka rata jeste sudbina Nemačke države. Bilo je dosta predloga, ali na kraju su rešenje nametnule okolnosti a ne sporazum sila saveznika. Za prosečnog Nemca je to bilo od manjeg značaja, jer se sada sve u njegovom životu svodilo na puko preživljavanje.3 Politički i pravni vakum je okončan 5. juna 1945. godine a detalji su utvrđeni 17.jula 1945. godine na konferenciji u Postdamu. Nemačka je podeljena na četri okupacione zone koje su kontrolisale SAD, SSSR, Velika Britanija i Francuska. Umesto Nemačke državne vlade zemljom je upravljalo Savezničko nadzorno veće, koje se sastojalo od glavnokomandujućih oficira četri okupacione sile sa sedištem u glavnom gradu Berlinu, koji je takođe bio podeljen na četri okupacione zone iako se nalazio duboko u okupacionoj zoni pod kontrolom Sovjeta. U Ninbergu je otpočelo suđenje vođama nacističkog režima, a narod se suočavao sa sve težom svakodnevnicom.

SLIKA

Podela nemačke

Međutim, polako se pokrenuo i politički život najpre samo na lokalnom tj. najnižem nivou. Nemački političari od 1946/1947. godine zauzimaju položaje gradonačelnika ili okružnih načelnika. Ovi nemački političari su dolazili iz redova Vajmarske republike i oni su iznova osnivali partije kao što su Socijaldemokratska partija (SPD) pod vođstvom Kurta Šumahera ili Slobodna demokratska partija (FDP) pod vođstvom Teodora Hojsa i Rajnholda Majera. Takođe pojavile su se i nove partije, a najznačajnija među njima bila je Hrišćansko-demokratska unija (CDU) koju je predvodio Konrad Adenauer. U Sovjetskoj okupacionoj zoni je delovalala i bila jaka berlinska centrala SPD na čelu sa Otom Grotevolom. Uz nju je osnovana i Komunistička partija Nemačke (KPD) čiji je vođa Valter Ulbriht nekoliko dana pre završetka rata stigao iz Moskve u Nemačku. Ubrzo je došlo do ujedinjenja ove dve partije u Jedinstvenu socijalističku partiju Nemačke (JSPN/SED) i to pod pritiskom Sovjeta jer je KPD uživao znatno manju popularnost nego berlinska centrala SPD. Rešenje podele Nemačke je trebalo da bude samo privremeno. Održane su brojne konferencije saveznika na tu temu i vođeni su brojni pregovori preko diplomatskih puteva, međutim kako je vreme prolazilo sve su više jedna strana prema drugoj postale isključivije jer se proces hladnog rata ubrzavao. Sovjeti su u početku želeli ujednjenu Nemačku koja bi bila demilitarizovana i pod socijalističkim sistemom uprave. SAD, koji su predvodili zapadne zaveznike i predstavljale glavnog oponenta SSSR-a, su ovo rešenje uporno odbijali jer bi u tom slučaju Nemačka predstavljala istureni satelit SSSR-a ispred sovjetskog lagera u koji je uključena gotovo cela istočna Evropa. I sa druge strane postojali su predlozi o ujedinjenoj Nemačkoj, ali je taj predlog Kenana odbijen u samoj administraciji SAD.4 Situacija na terenu je bila jednostavno takva da je podela bila rešenje koje se nametalo. Prvo je došlo do ekonomskog povezivanja okupacionih zona pod kontrolom SAD, Velike Britanije i Francuske 1949. godine. Tako je nastala trojna zona, ekonomski predhodnik Savezne Republike Nemačke. U međuvremenu, stanje među stanovništvom je bilo katastrofalno. Pošto je tržište oskudevalo sa robom, a zbog ratne privrede je u opticaju bilo dosta novca, pojavila se crna berza. U njoj je učestvovao gotovo svaki stanovnik radi pukog preživljavanja. Takvo katastrofalno stanje je brinulo zapad jer se predpostavljalo da takva situacija ide u korist komunizma. Tako je i došlo do plana pomoći od strane SAD koji je se sastojao od kredita, životnih namernica i sirovina. Taj program je evropskim državama ponudio američki ministar inostranih poslova Džordž Maršal 1947. godine. Sovjeti su ovaj plan odbili za države koje su se nalazile pod njihovim uticajem, tako da je bez pomoći ostao i onaj deo Nemačke pod sovjetskom kontrolom. Maršalov plan je preko noći ukinio crnu berzu u zapadnoj Nemačkoj i omogućio normalno snabdevanje. Sprovedena je monetarna reforma koja je izazvala sovjetsku blokadu Berlina 1949. godine, jer je ona sprovedena i u zapadnom Berlinu nasuprot monetarnoj reformi koju su Sovjeti hteli da sprovedu na celoj teritoriji Berlina. Blokada Berlina je značila glad za stanovništvo. Međutim, uspostavljanjem vazdušnog mosta koji je obezbeđivao namernice za život sovjetska blokada nije uspela. Došlo je do podele Berlina, u kojem je komunističkim pučem u zapadni Berlin proteran slobodno izabrani magistrat koji je tamo nastavio da deluje dok je u istočnom Berlinu postavljen novi. Berlin u tom trenutku postaje simbol podele, simbol suprostavljenih ideologija, simbol sukoba dve supersile – SAD i SSSR i taj status je imao sve do novembra 1989. godine.

SLIKA

SRN i DNR

Dramatičnost ovih događaja dovela je do definitivnog cepanja Nemačke države. Na zapadu su okupacione snage još 1948. godine, naložile zapadnonemačkim pokrajnskim premijerima sazivanje Ustavotvorne narodne skupštine i najavili su okupacioni statut koji je trebalo da reguliše odnose između zapadnih saveznika i buduće nemačke vlade. Osnovni zakon, koji je predstavljao ustav, je objavljen 23. maja 1949. godine. Tako je osnovana Savezna Republika Nemačka na teritoriji okupacionih zona zapadnih saveznika. Odgovor sa istoka je stigao iste godine 7.oktobra kada je proglašena Nemačka Demokratska Republika na osnovu izglasanog ustava iz oktobra 1948. godine. Ono što je zajedničko za obe ove tvorevine jeste i da su one za svoje tvorce kao i za njihove saveznike predstavljale prelazno rešenje koje je trebalo da vodi ka ponovnom ujedinjenju.

1Bolter Laker, Istorija Evrope 1945-1992, Beograd 1999, 23–45

2Taktika „spaljene zemlje“ je podrazumevala uništenje privrede i infrastrukture prilikom povlačanja vojske sa neke teritorije.

3Hagen Šulce, Pregled Nemačke Istorije, Beograd 2001, 170-207

4Kinanov predlog je u Stejt Dipartmentu razmatran kao „Program A“ i trebao je da bude sproveden tako što bi se formirala centralna Nemačka vlada, a okupacione snage bi se povukle u enklave na granicama.