Kontraofanziva Jovana Kantakuzina

Prestanak građanskog rata u Vizantiji nije odgovarao Stefanu Dušanu. On je imao nameru da i dalje osvaja oblasti koje su bile pod vlašću Romeja. Pojava kuge samo je na kratko odložila nastavak ratnih operacija. Kada je 1348. godine umro Jovan Anđeo, despot u Tesaliji i Epiru, Dušan je iskoristio obezglavljenost tih oblasti i nastavio svoja osvajanja. Iste godine zauzeo je ceo Epir, sa gradovima Janjinom i Artom, a njegov vojvoda Preljub zauzeo je čitavu Tesaliju. Preljub je tada postao namesnik u Tesaliji, Jovan Asen Komnin u Albaniji, a Dušanov polubrat Simeon u Epiru. U ovim osvajanjima Dušan se koristio albanskim plemenima, koja je otvoreno pomagao protiv Grka.1

Osvajanjem Epira i Tesalije uokvirena je teritorija tadašnjeg Srpskog carstva. Bili su to poslednji osvajački pohodi Stefana Dušana. To međutim ne znači da je Dušan odustao od daljih osvajanja romejskih gradova. Pre svega tu je bio Solun, koji je sa svih strana bio okružen srpskim teritorijama. U njemu vlast nije imao ni Kantakuzin, jer su gradom upravljali ziloti. Ziloti su bili svesni nemoći Kantakuzinove, ali i nesposobnosti srpske vojske da bez flote zauzme grad. Kantakuzinu su pretili da ako ih ne ostavi na miru da će grad predati Srbima, dok su samom Dušanu ulivali lažnu nadu da će mu preći, čim se budu odrekli cara Romeja. Na ovaj način solunjani su neko vreme uspeli da se održe.2

Solunjani su odbili da prime i Grigorija Palamu, koji je bio upućen da preuzme mesto arhiepiskopa u Solunu. Palama je otišao na ostrvo Lemnos, odakle je pisao caru za pomoć. Međutim, u samom gradu svetog Dimitrija dogodio se prevrat. Zilote koje je vodio Andrija Paleolog napali su protosevast Aleksije Metohit i ostale pristalice Jovana Kantakuzina. On je kao i ranije u pomoć pozvao mornare, ali su ovoga puta pobedu odnele pristalice Jovana Kantakuzina.3

Ziloti, kivni što su izgubili vlast, želeli su da grad predaju Dušanu. Sa druge strane, Dušan nije štedeo novaca, u želji da se što pre dočepa Soluna. Tako je on uz zilote uspeo da ubedi i neke građane Soluna da njemu predaju grad. Uskoro je pristupio i opsadi, nibi li time pogoršao položaj Kantakuzinovih pristalica. Uplašeni srpskom opsadom i zilotskim namerama, građani su uputili pismo Jovanu Kantakuzinu, moleći ga da ih ne zaboravi, nego da im što pre pomogne. On je na njihovu molbu odgovorio pozitivno, a od svog zeta Orhana ponovo zatražio pomoć. Orhan je pristao da mu pomogne, i uputio mu je dvadeset hiljada konjanika, kojima je zapovedao Sulejman.4

Spremajući se da krene na Solun, Jovan Kantakuzin je odlučio da sa sobom povede i Jovana V Paleologa, u nameri da ga tamo ostavi, jer se onda niko od građana neće usuditi da grad preda Srbima.5 Krenuvši sa Turcima ka Solunu, Kantakuzin je prvo napao Anaktoropolj,,6 u kome se učvrstio Aleksije, pirat iz Vitinije. Iako nije mnogo očekivao od njihove pomoći, iznenadni odlazak Turaka poremetio je planove Jovana Kantakuzina. Matija Kantakuzin, koji je u sadejstvu sa Turcima trebao da napadne Srbe koji su opsedali Solun, vratio se, izgovarajući se ocu da nije mogao preći na srpsku teritoriju zbog nabujalih reka. Ljut zbog takve Matijine odluke, a sa druge strane nemajući kud, Kantakuzin se brodovima uputio ka Solunu. Zahvaljujući srpskom zapovedniku Amfipolja, izvesnom Brajanu, Kantakuzin je saznao za dvadeset i dva turska broda, koji su bili usidreni blizu ušća reke Strume u Egejsko more. On ih je pozvao da mu se pridruže na putu ka Solunu, što su ovi rado prihvatili.7

Jovan Kantakuzin sa sobom je poveo i Jovana V Paleologa, pa su dvojica careva u septembru 1350. godine trijumfalno ušli u Solun. Posle osam godina samostalnog života, Solun se vratio pod okrilje Carstva. Po ulasku u Solun, Jovan Kantakuzin nije pokazao onu milost kao ranije u Carigradu. Neki su silom odvedeni u prestonicu, a neki su proterani. Ostavivši vlast u gradu svome zetu Jovanu V Paleologu, on se sa romejskom vojskom uputio na zapad, u nameri da povrati izgubnjene gradove i oblasti. Kantakuzin je za ovo odabrao dobar čas, jer se Dušan sa glavninom svoje vojske nalazio u Bosni, ratujući sa banom Stjepanom II Kotromanićem zbog Huma. Na ruku mu je išlo i to, što se srpska vlast u novoosvojenim oblastima još nije dovoljno učvrstila.8

Prva na udaru bila je Verija. Turci koji su došli brodovima, pljačkali su ne samo obale Makedonije, nego i Votijeje, i tu su zarobili veliki broj ljudi. Među zarobljenima bio je i sin starešine pastira, izvesnog Marcelata, koji je napasao stado goveda Srba iz Verije. Car je poznavao Marcelata, budući da je nekada bio među njemu potčinjenim nomadima. Pastir je došao u Solun i molio cara da mu oslobodi sina ropstva. Shvativši kakva mu se prilika ukazala, Kantakuzin pozva Marcelata nasamo, govoreći mu da ako želi da mu oslobodi sina, prvo on pomogne njemu, tako što bi noću, dok bude čuvao stada u blizini Verije, na gradske zidine postavi lestve. Pastir se sa ovim složio, a Kantakuzin je obećao da će osloboditi njegovog sina od Turaka. Ostavivši mladog Jovana V Paleologa u Solunu, Jovan Kantakuzin kopnom je krenuo prema Veriji, a svojim i varvarskim zapovednicima brodova naredio da se rekom,9 koja je tekla pored Verije upute prema gradu.10 U samoj Veriji Dušan je naselio mnogo Srba, i to ne samo običnih vojnika, nego i plemića, budući da je taj grad bio veoma bogat. Plemiće koji su ranije živeli u gradu Dušan je prognao, jer se plašio da bi ga mogli izdati, i ponovo prići Kantakuzinu. Da bi ojačao grad Dušan je sazidao i dve tvrđave, jednu blizu kapije koja je nosila naziv Carska,11 i drugu, još nezavršenu u samome gradu, stvorivši tako mali grad u velikom. Deo grada pregradi zidom, a na njemu podiže jedan veći i tri manja pirga. Sam zid imao je dvostruka kruništa, tako da se mogao braniti sa spoljašnje ali i unutrašnje strane, u slučaju da mali grad bude zauzet. Problem je bio taj, što zbog složenosti utvrđenja pirgovi nisu bili izgrađeni do kraja, tako da nisu imali potrebnu visinu.12

Svestan da je srpska posada u Veriji dosta jaka, Kantakuzin se nije usuđivao da grad otvoreno napadne, jer bi takav pokušaj, sa vojskom koju je on imao pod sobom, bio osuđen na neuspeh. On se radije oslonio na lukavstvo, ali i u same žitelje grada, nadajući se da će mu se pridružiti u borbi. Te noći umalo ga dva puta nije izdala sreća. Prvi put kada je na dogovorenom mestu, gde se trebao sastati sa brodovima koji su išli uz reku zamalo izostao njihov dolazak, a drugi put kada pastiri koje je Marcelat uposlio da izgrade merdevine, nisu to učinili. Ipak, sve se završilo povoljno za Kantakuzina, koji je uz pomoć merdevina koje su napravili njegovi ljudi uspeo da ubaci u grad svoje vojnike, koji su savladavši srpsku stražu otvorili vrata caru. Saznavši da je car unutra, mnogi meštani prešli su na stranu napadača, a srpski plemići i vojnici zatvorili su se u mali grad. Sa te strane, gde je mali grad delio zidine sa velikim, napadali su Turci. Oni nisu uspeli da uđu u grad, jer je on relativno brzo bio osvojen, ali i zato što se Kantakuzin postarao da ne uđu, želevši da poštedi stanovništvo pljačke. Nemačke najamnike koji su bili u svojoj tvrđavi, car je privoleo na časnu predaju, a kada su ovi to učinili, vratio im je oružje i nagradivši ih srebrom na konjima otposlao Dušanu. Srbima je oduzeo konje ali im je ostavio oružje, plašeći se da ih Turci onako goloruke na pohvataju i odvedu u roblje. Zadržao je samo tridesetoricu srpskih starešina, koje je kasnije hteo časno da pusti, ali su ga oni molili da to ne učini, bojeći se da ne budu oklevetani kod cara Dušana. Niko od Srba i Romeja prilikom osvajanja Verije nije izgubio život. Poginuo je samo jden Turčin, i to po svoj prilici od Romeja. Tako da se skoro bez krvi završilo osvajanje Verije.13

SLIKA

Jovan Kantakuzin predsedava sinodom

Što se tiče Vodena, njega je Kantakuzin morao da zauzme na juriš, ali se tom prilikom nije poslužio svojim turskim saveznicima.14 Zanimljivo je to što za razliku od većine utvrđenih gradova koji su se kolebali ili otvoreno pozivali Jovana Kantakuzina da ih preuzme, stanovnici Vodena to nisu učinili. Oni su se čak i rugali caru, ismevajući vojsku sa kojom je došao, podsećajući ga da je Stefan Dušan sa daleko većom vojskom opsedao Voden godinama. Međutim, kada su pristigli vojnici sa grčkih brodova, oni savetovaše caru da napadne grad i uzme ga na juriš. Kantakuzin u svom delu navodi kako je i sam imao sličnu zamisao, ali da ga je savet njegovih vojnika dodatno podstakao. Kantakuzin je rasporedio vojsku, tako da je Turke stavio naspram najjačih bedema pored vode (odakle je osvajanje bilo nemoguće), nebi li ih u slučaju zauzimanja grada sprečio da prodru u njega, dok je sam sa romejskom vojskom zauzeo položaj naspram tvrđave, gde je bila smeštena glavnina srpske vojske. U žestokom boju koji je usledio, i u kome su branioci pružali žilav otpor, Jovan Kantakuzin je uspeo da prodre u grad. Većina Srba je puštena kućama, ali bez konja, dok su četvorica zapovednika grada zadržani kao sužnji. One meštane koji su bili protiv njega poslao je u progonstvo. Tako je Voden osvojen na juriš.15

Za Vodenom pali su i Staridol, Petra, Sosk, Devri, Ostovo i Notija, kao i Likostomi i Kastri u Tesaliji.16 Međutim, pobedničko slavlje pomutila je neuspešna opsada Servije, čijom je odbranom rukovodio proslavljeni vojskovođa Preljub. Time je zaustavljeno dalje Kantakuzinovo napredovanje ka Tesaliji.17

1Ćorović, Istorija Srba 1, 203.

2Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 190-191.

3Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 491.

4Isto, 492-493.

5Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 493-494.

6Anaktoropolj se u antici zvao Eion.

7Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 494-496.

8Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 197.

9Reka Bistrica.

10Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 498-500.

11Tu je smestio nemačke najamnike, iste one koji su ranije pomagali Jovanu Kantakuzinu.

12Isto, 500-503.

13Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 504-508.

14ISN I, 551 (Sima Ćirković, Rade Mihaljčić)

15Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 509-510.

16Isto, 512.

17Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 198.