Bitka kod Stefanijane i srpsko osvajanje Sera

Dok je Stefan Dušan još uvek boravio u Zihni, flota koju su okupili Latini, potpisnici Avinjonske lige,1 uspela je 13. maja 1344. godine, da porazi seldžučku flotu kod poluostrva Longa, središnjeg kraka poluostrva Halkidika. Turski vojnici, njih oko tri hiljade, uspeli su da se dokopaju obale u nameri da preko Helesponta pređu u Malu Aziju.2

Pošto je saznao za seldžučki poraz kod Longa, i njihovo iskrcavanje, Dušan je shvatio da mu se pružila dobra prilika da nanese štetu kako Jovanu Kantakuzinu, tako i Seldžucima. Turcima je cilj bio da se dokopaju Tračkog Hersona3 pa da se odatle prebace u Malu Aziju. Kralj Dušan im je u susret poslao najbolji deo svoje vojske, oklopnike, pod vođstvom Preljuba, koji se svojim ratničkim vrlinama isticao među ostalim velikašima. Velike nade koje je Dušan polagao u ovaj pohod mogu se naslutiti slanjem najbonjeg dela svoje vojske na Turke. Srbi su turske mornare sustigli kod Stefanijane, na severu Halkidika. Pred njihovim naletom, Turci su se povukli u brda i bespuća, uz koje srpski konji nisu mogli da idu. Srbi su zbog toga sjahali sa konja, koje su ostavili u podnožju i pešice se uputili uz brdo. Spazivši zgodnu priliku, Turci su u luku obišli Srbe, a zatim se brzo spustili sa brda i zarobili srpske konje. Potom su udarili na Srbe koji su se upravo spuštali. U podnožju je došlo do borbe u kojoj su Turci potukli srpske oklopnike koji su im se našli na putu. Većina Srba je tu pala, a manji deo potražio je spas po istim onim bespućima gde su nešto ranije jurili Turke.4

Posle Stefanijane, turski mornari, sada na srpskim konjima, uputili su se Jovanu Kantakuzinu pod Gracijanopolj, izvestivši ga o pobedi nad Srbima. Osim toga, oni su iskazali spremnost da ratuju za njega, ako ih dobro plati. Ne zanajući da se kralj Dušan posle poraza kod Stefanijane vratio u Srbiju, Jovanu Kantakuzinu se učinilo da mu je ova pomoć dobrodošla. Pošto nije imao novca kod sebe, obećao im je da će ih isplatiti čim pare stignu iz Didimotike. Ipak, Seldžuci su ga napustili.5

Iako su kod Stefanijane Turci odneli pobedu, to ipak nije zaustavilo dalje srpsko napredovanje u Makedoniji. Uskoro je srpska vojska zauzela Veriju i Kostur, a zatim obnovila napad na tvrdi grad Ser, koji se uporno držao.6 Povratak i nova osvajanja Stefana Dušana mogu se razumeti ako imamo u vidu ponovno slabljenje Kantakuzinove pozicije. Stanovnici Sera, pritisnuti Dušanovom opsadom, poslaše poslanstvo Kantakuzinu u Didimotiku. Nadali su se da će ako priđu caru-uzurpatoru, lišiti Srbe povoda da im opsedaju grad.7 Zaista, kada se na ulicama grada počelo klicati Jovanu Kantakuzinu, a u srkvama spominjalo i njegovo ime, Stefan Dušan je prekiuo opsadu, i ponudio stanovnicima grada primirije. Stanovnici su molili Kantakuzina da im pošalje zapovednika grada, a on im je pravdajući se teškoćama u carstvu uputio kao poslanika Jovana Hrisoverga. Jovan Kantakuzin daje žiteljima Sera rok od petnaest dana da razmisle o ponuđenim uslovima, usput im postavlja i zapovednika.8 Kad im je postavio zapovednika, poslao je poslanstvo kralju Dušanu, podsetivši ga na zakletve i ugovore prema njemu. Međutim, te poslanike koje je Kantakuzin uputio Dušanu, zarobi Momčilo, koji je već sada potpuno samostalno istupao. On je poslanike na kraju pustio, oduzevši im svu opremu.9

Razmišljajući kako da kaznu neposlušnog Momčila, Jovan Kantakuzin se za pomoć obratio svom prijatelju i savezniku emiru Umuru. Međutim Umur nije više imao flotu sa kojom bi mogao da pređe u Evropu. Morao je prvo da sklopi mir sa lidijskim emirom Saruhanom, davši mu neke sporne oblasti, da bi preko njegove teritorije preveo vojsku. Uz to morao je sa sobom da povede i Saruhanovog sina sa svojim odredima. Tek tada se emir Umur uputio u pomoć Jovanu Kantakuzinu sa dvadeset hiljada konjanika.10

Umur i Jovan Kantakuzin sastali su se u Didimotici, gde je seldžučki emir morao da sačeka opremanje romejske vojske. Kada je romejska vojska konačno bila spremna, saveznici su se uputili na zapad, prema Momčilu. Momčilo je prvo pokušao da se sporazume sa Umurom, a kada mu to nije pošlo za rukom da se pomiri sa Kantakuzinom. Kako su svi diplomatski pokušaji propali, moralo je doći do bitke. Do bitke je došlo 7. Juna 1345. godine, kod grada Periteorina. Momčilo je izgubio i bitku i život, i skoro cela njegova vojska je stradala.11 Kada je Kantakuzin ušao u nebranjenu Ksantiju, koja je bila dom Momčilov, pokazao je veliku blagost prema njegovoj porodici.12

Iznenada, protivnici Jovana Kantakuzina pretrpeli su još jedan jak udarac. Veliki duks Aleksije Apokavk ubijen je 11. juna 1345. godine, dok je obilazio jednu tamnicu gde su bili zatvoreni njegovi politički protivnici.13 Odsustvo glavnog oslonca carice Ane Savojske, paralizovalo je sve akcije carigradskog regenstva, i u suštini pitanje kraja građanskog rata postalo je samo pitanje vremena.14 Jovan Apokavk, sin ubijenog velikog duksa prešao je na Kantakuzinovu stranu. On izveo udar u Solunu i grad hteo da preda Kantakuzinu. Međutim, zavera nije uspela. Mornari, koji su izvršili protivudar, brutalno su ubili Jovana Apokavka i ostale zaverenike, a ziloti samo učvrstili svoju vlast. Kantakuzin je sada ostao jedini iz grupe mladih magnata koji su 1321. godine podržali Andronika III u borbi za vlast.15

Vest o ubistvu Aleksija Apokavka, stigla je iz Carigrada Kantakuzinu dok je on sa vojskom boravio u selu Gavrilovu, na putu za Ser. Pisma iste sadržine stigla su mu i iz Didimotike. Istog dana Jovan Kantakuzin saznao je da se Dušan sa vojskom povukao od Sera. Tada je došlo do većanja u Kantakuzinovom taboru. Većina je bila da se odmah krene na Carigrad, dok je manjina zajedno sa Jovanom Kantakuzinom bila za to da se i Seru posveti pažnja. Uzalud je Kantakuzin pokušavao da objasni važnost ovoga grada za državu Romeja. Kantakuzin je predlagao da se on sa delom vojske uputi ka Seru, dok bi ostatak polako krenuo ka Carigradu. On bi za dan-dva sredio prilike u gradu, pa bi se zatim uputio ka prestonici, stigavši glavninu vojske uz put. Iako su romejski velikaši prihvatili gledište Jovana Kantakuzina, tome su se Seldžuci protivili, zahtevajući da se odmah krene na Carigrad.16

Međutim, kada su Kantakuzin, njegova vojska i seldžučki saveznici došli pod Teodosijeve bedeme, shvatili su da su se pristalice Aleksija Apokavka konsolidovale, i uspele da zavedu red u gradu. Vidno razočaran, Kantakuzin je nameravao da se pod hitno vrati na zapad, nebi li sprečio Dušana da ponovo opsedne Ser. Umur ga u ovome nije mogao pratiti, već je počeo sa vojskom da se prebacuje natrag u Malu Aziju. Zabrinut za sudbinu Sera i cele Makedonije, Jovan Kantakuzin uputio se nazad u Didimotiku.17

Iako je u Seru postojala stranka verna Jovanu Kantakuzinu,stranka koja je bila naklonjena Stefanu Dušanu bila je svakim danom sve brojnija. Dušan je svojim pristalicama u gradu velikodušno ponudio mesto zapovednika Sera. Grad se predao Dušanu 24. septembra 1345. godine. Vođa prosrpske stranke bio je niko drugi do Manojlo Asen, rođak Jovana Kantakuzina, stric njegove supruge Irine.18 Posle pada Sera, Srbi su zauseli i Dramu, Filipolj i Hrisopolj, dok je Hristopolj ostao u romejskim rukama, kao pogranična utvrda prema Srbima.19 Pored cele jugoistočne Makedonije, pod srpsku vlast dospelo je i Halkidičko poluostvo sa Svetom Gorom,20 centrom monaškog života pravoslavnoga sveta. Ova monaška zajednica-država imala je naročito veliki ugled u pravoslavnom svetu. Već u novembru 1345. godine, Stefan Dušan je izdao povelju svetogorskim zajednicama, potvrđujući im posede i privilegije. Za uzvrat, njegovo ime se spominjalo u toku bogosluženja, ali tek nakon pominjanja vizantijskog vasilevsa. Povelja koju je izdao krajem 1345. godine, bila je prva u nizu grčkih povelja Stefana Dušana. Ovime se završava jedna značajna etapa u osvajanjima Stefana Dušana. Pored važnog Sera, osvojena je skoro čitava Makedonija, sa izuzetkom Soluna. Ono što je još važnije javila se nova ideja, ideja koja će na istorijsku pozornicu izbaciti jedno novo carstvo, koje će tokom celog svog trajanja težiti da zameni oronulo carstvo Romeja.21

1Papa u Avinjonu bio je tada Kliment VI, koji je 30. septembra 1343. izdao bulu i pozvao na krstaški rat protiv Turaka.

2Jireček, Istorija Srba I, 284.

3Poluostrvo danas nosi naziv Galipolje.

4Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 458-460.

5Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 138.

6Ferjančić, Vizantija i Južni Sloveni, 98.

7Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 139.

8Božidar Ferjančić, Vizantijski i Srpski Ser u XIV stoleću, SANU, Posebna izdanja knj. DCXXIX, odeljenje istorijskih nauka knj.21, Beograd 1994, 60.

9Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 472.

10Isto, 473.

11Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 141.

12Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 477.

13Ostrogorski, Istorija Vizantije, 483.

14Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 141-142.

15Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 152-153.

16Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 480-481.

17Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 143.

18Ferjančić, Vizantijski i Srpski Ser, 60-61.

19Jireček, Istorija Srba I, 285.

20Sveta Gora nalazi se na trećem kraku, Atosu.

21ISN I, 523 (Božidar Ferjančić)