Vizantijske međusobice

Vladavinu Andronika III Paleologa obeležio je blagi oporavak vizantijskog ugleda i snage. Savremenicima se činilo da će nova, mlada generacija vizantijskih državnika povesti zemlju u novu epohu, slavnu i bogatu. Iako je nesumnjivih državničkih kvaliteta bilo u tim mladim ljudima, prvenstveno u velikom domestiku Jovanu Kantakuzinu i caru Androniku III Paleologu, ipak su teške posledice tek nedavno vođenog građanskog rata ostavile ekonomiju i finansije Carstva u nezavidnom položaju. Lični interesi bili su iznad državnih, a često i međusobno neusaglašeni, te su tako stvarali probleme sa nesagledivim posledicama.1

Nastalo je novo, mirnije doba, toliko nesvojstveno za prethodne godine, tako da su se stekli neki osnovi ne samo za oporavak, nego i napredovanje Carstva u celini. Ipak, Vizantija je i pod Andronikom III bila u odnosu na Dušanovu Srbiju i maloazijske turske države drugorazredna sila. Srpsku i tursku ekspanziju Romeji su mogli samo da odlože, ali ne i da zaustave. Uskoro, 1329. godine, propao je i poslednji pokušaj Vizantije da povrati svoje izgubljene posede u Maloj Aziji. Herojski i junački pokušaj razbijanja opsade Nikeje završio se porazom, poslednjim u nizu još od Mancikerta 1071. godine. Ipak, upoređivanje ova dva poraza je neosnovano, jer je prvi bio od svetskoistorijske važnosti, a drugi samo poslednji trzaj u pokušajima da se odbrane maloazijski posedi.2

Iznenadna i brza smrt Andronika III, koji nikada nije štedeo sebe, kako u državničkim tako i u vojnim poslovima ipak je za većinu došla nenadano. Iako nežnog zdravlja, vodio je buran i pustolovan život, često na ratištima, te je tako, svoje inače nežno zdravlje dodatno slabio. Posle provedenog boravka u Solunu, u proleće 1341. godine, gde je bio sa porodicom, boravio je u Didimotici, da bi se potom vratio u Carigrad. Krajem proleća caru je opasno obolela slezina, zbog koje je bio vezan za krevet. Kako se carevo stanje pogoršavalo, osim romejskih, angažovana su i tri turska lekara. Caru Androniku III je propisana stroga dijeta, koje se on nije pridržavao. Bolest se uskoro pogoršala, proširivši se na trbušnu duplju. Ipak, iako na samrti, učestvovao je u radu crkvenog sabora. U par navrata je gubio svest, da bi se izjutra, 15. juna 1341. godine i upokojio.3

Iako se pitanje naslednika prestola nije postavljalo ni u Vizantiji, a ni kod suseda, ostalo je, međutim, pitanje regentstva nad maloletnim sinovima Andronika III, dečaka Jovana i Mihaila. Ne bez osnova, Jovan Kantakuzin je smatrao da bi ta uloga trebala njemu da pripadne. Kao carev najbolji prijatelj on se više puta dokazao odanošću i požrtvovanjem, koje ni ljuti protivnici nisu mogli da mu ospore. Iako svestan opozicije prema sebi, nije se mnogo bavio njom. U prvom planu bile su mu brige oko jačanja ugleda i položaja Carstva, povratka nekih teritorija i očuvanja postojećih. Stoga je upravnicima provincija uputio veliki broj pisama, u želji da se preduprede eventualni nemiri, uz opomenu skupljačima poreza da revnosno vrše svoj posao.4

Saznavši za carevu smrt, bugarski car Jovan Aleksandar, uputi poslanstvo u Carigrad, zahtevajuću da mu Romeji predaju, kod Tatara ranije sklonjenog Šišmana, koji se posle Andronikove smrti našao u Carigradu. Njegova majka Ana i brat Jovan Stefan su se posle proterivanja iz Trnova najpre sklonili u Srbiju, da bi posle promene na srpskom prestolu, i sklapanja braka između Dušana i Jelene sklonili u Dubrovnik. Jovan Aleksandar se plašio Šišmanovih namera, i pod pretnjom rata tražio je njegovo izručenje. Romeji na to nisu pristali.5

Svesna situacije u kojoj se našla, carica-majka, Ana Savojska trudila se da onemogući nesmetan uticaj Jovana Kantakuzina na maloletnog Jovana Paleologa, pa se zbog toga odlučila da brigu o zakonitom nasledniku prestola poveri vaseljenskom patrijarhu Jovanu Kalakasu, kome je Andronik III već dva puta dodeljivao tu dužnost, prvi put 1334. kada je kretao u Solun, i drugi put 1340. kada je kretao u pohod na Epir. Na njenu stranu stao je i ambiciozni skorojević, Aleksije Apokavk, u čijem je uzdizanju kod Andronika III udela imao i sam Jovan Kantakuzin.6

Zbog važnih državnih poslova, Jovan Kantakuzin je u julu 1341. Boravio u Didimotici. Nešto ranije, takođe u julu te godine, dok je još bio u prestonici, pretsedavao je crkvenim saborom, na kome su, zahvaljujući njegovoj podršci, pobedili isihasti.7

U Srbiji, kralj Stefan Dušan budno je pratio situaciju u Carigradu. Već u leto 1341. godine on je sa vojskom stigao u okolinu Soluna. Jovan Kantakuzin je kao predstavnik mladoga Jovana Paleologa, poslao izaslanike kralju Dušanu, i sa njim obnovio mir koji je ovaj ranije dogovorio sa pokojnim carem Andronikom III Paleologom.8

Želja Jovana Kantakuzina za mirom bila je opravdana, jer se on nadao da će u toku zime uspeti da opremi flotu za ratovanje na Peloponezu, gde je želeo da obnovi vlast Carigrada. Polagao je velike nade u sledeću 1342. godinu, planirajući da podvlasti franačke velikaše na Peloponezu, kao i da će uspeti da podčini Katalance iz Atinskog vojvodstva. Takođe je želeo da se obračuna sa Albancima, koji su počeli da upadaju i pljačkaju vizantijske oblasti.9

Međutim, dalji razvoj događaja pokvario je planove velikog domestika Jovana Kantakuzina.10 U prvoj polovini septembra Jovan Kantakuzin je ponovo bio u Carigradu. Ipak, prostor koji je ostavio svojim protivnicima oni su iskoristili na najbolji mogući način, sklopivši zaveru protiv njega. Njemu, Jovanu Kantakuzinu nije promaklo da nezadovoljstvo postoji, ali je potcenio njegov obim i značaj. Svoju grešku ponovio je kada je po drugi put napustio prestonicu, 28.septembra 1341. godine, i ponovo se zaputio prema Didimotici. Njegov odlazak bio je znak za njegove protivnike da je kucnuo čas da javno istupe protiv njega.11

Pored Aleksija Apokavka, značajniji protivnici Jovana Kantakuzina bili su i carica Ana Savojska i patrijarh Jovan Kalekas. Carica se bojala, kao nekada Andronik II, za budućnost dinastije, svesna autoriteta i veštine koje veliki domestik Jovan Kantakuzin poseduje. Ipak, ona kao strankinja i rimokatolkinja nije mogla da računa na širu podršku Romeja. Saveznika je našla u samom patrijarhu Jovanu Kalekasu, protivniku Grigorija Palame. Njihovo zajedničko protivljenje isihazmu, kao i političke ambicije patrijarha uslovilo je dobru saradnju među njima. Aleksije Apokavk, skorojević, koji se nije libio ničega da bi došao do što veće moći bio je surenjiv prema velikom domestiku, iako se ovaj ranije zauzimao za njega kod pokojnog cara Andronika III Paleologa.12 Privrženost Romeja prema dinastiji bila je jako i važno uporište zaštitnika mladog Jovana Paleologa, ali ne i dovoljno da bi se obračunali sa moćnim Jovanom Kantakuzinom. Tu je do izražaja došla ključna uloga spletkaroša i manipulatora Aleksija Apokavka, koji je svakako bio političar velikog dara.13

Velika nadanja Jovana Kantakuzina o obnovi moći Vizantije pala su u vodu izbijanjem novog građanskog rata. Njegovi grandiozni planovi o restauraciji nisu se mogli sprovesti, on je proglašen za državnog neprijatelja, njegova palata opljačkana i srušena, a onaj deo njegovih pristalica koji nije uspeo da umakne završio je u zatvoru.14

Na ovo je Jovan Kantakuzin odgovorio proglašenjem za cara u Didimotici, 26. oktobra 1341. godine.15 Shvatajući da su dinastička osećanja jaka kod većine Romeja, on je naredio da se u svečanim aklamacijama na prvom mestu spominju imena carice Ane i Jovana Paleologa, pa tek onda njegovo ime i ime njegove žene Irine, naglašavajući da uzima u zaštitu porodicu pokojnog Andronika III, koga je smatrao svojim bratom.16 Kao odgovor na krunisanje Jovana Kantakuzina, usledilo je, u ponedeljak, 19. novembra 1341, u crkvi Svete Sofije, krunisanje Jovana V Paleologa za cara Romeja, iako mu je bilo svega deset godina.17

Takav razvoj događaja u Vizantiji pogodovao je osvajačkim namerama Stefana Dušana. Jovan Kantakuzin je zastupao interese krupne aristokratije, pa su se zbog toga njegovi protivnici okrenuli širokim narodnim masama. Borba je započela u Trakiji, da bi se ubrzo proširila na ostale gradove, naročito Solun, gde su izbile pobune protiv aristokratije, a to je u velikoj meri oslabilo poziciju Jovana Kantakuzina.18 Svestan novonastale situacije Stefan Dušan je počeo da se sprema za rat. On je 1341. godine kupovao oružje u Veneciji, od koje je zatražio i slobodan prolazak tri stotine najamnika, zavrbovanih za službu u Srbiji.19

Antiaristokratska reakcija u vizantijskim gradovima, pomutila je planove Jovana Kantakuzina. Dugu i hladnu zimu 1341/42, Jovan Kantakuzin je proveo u Didimotici, još uvek u nadi da će uspeti da se sporazme sa tročlanim regenstvom. Ipak, svakok dana bilo je sve jasnije da do dogovora neće doći. Shvatajući da je njegova pozicija u Trakiji loša, on je u martu 1342. krenuo na zapad, ostavljajući ženu sa kćerkama u Didimotici, pod zapovedništvom Manojla Asena, svog šuraka.20 Njegov cilj je bio Solun, drugi grad u Carstvu, iz koga bi mogao da kontroliše dobar deo vizantijskih teritorija. Međutim, Solun je ostao van njegovog domašaja, jer je u gradu izbila pobuna zilota, koji su u uzurpatoru Jovanu Kantakuzinu videli svog najljućeg protivnika. Mogućnost da se veliki duks Aleksije Apokavk21 sa vojskom pojavi u Solunu, dovela je Jovana Kantakuzina u beznadežan položaj.22

Sa svojih dve hiljade vojnika, Jovan Kantakuzin, uzurpator carskog trona, bivši veliki domestik i prijatelj pokojnog Andronika III Paleologa, odlučio se za nesvakidašnji potez, potraživši pomoć od varvara. Pred očima mu je verovatno bila Sirgijanova slika, koji je tridesetih godina isto tako potražio pomoć od srpskog kralja, ugrožavajući time vitalne interese države Romeja, dajući varvarima prilike da se umaešaju u unutrašnje prilike Carstva.23 Krećući se ka unutrašnjosti Dušanove države, kod grada Velesa, koji se nalazio na obalama reke Vardar, susreo se sa moćnim velikašem, Jovanom Oliverom, koga je upoznao pri susretu dvojice vladara u Radovištu. Jovan Oliver je krenuo da obavesti Stefana Dušana, a prebegu-caru je savetovao da nastavi put prema Skoplju.24 Nenadani dolazak Jovana Kantakuzina poremetio je planove kralja Dušana, koji se upravo spremao da isprati suprugu Jelenu, koja je pošla u posetu bratu Jovanu Aleksandru. Kraljevski par je odlučio da se vrati, a preko Oliverovog brata Bogdana poručio nenadanom gostu da mu dolazi u susret.25

1R. Radić, Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391), Vizantološki institut SANU. Posebna izdanja, knj.19, Beograd 1993, 70.

2Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 70-72.

3Isto, 112-113.

4Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 115.

5Ćirković, Ferjančić, VIINJ VI, 354-356.

6Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 83-84.

7Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 118.

8ISN I, 516 (Božidar Ferjančić)

9Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 119-120.

10Veliki domestik ili mega domestik bila je najviša vojna titula u vizantijskom upravnom sistemu, a njen ekvivalent među srpskim bila je titula velikog vojvode ili velikog čelnika, koji je u slučaju rata bio zapovednik vojske jedino odgovoran vladaru.

11Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 120.

12Isto, 121.

13Isto 121.

14Ostrogorski, Istorija Vizantije, 475-476.

15Didimotika je imala posebnu važnost u vreme Andronika III, koji je u njoj često boravio, gde mu se i rodio naslednik prestola, budući car, Jovan V Paleolog.

16Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 85.

17Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 128.

18ISN I, 516 (Božidar Ferjančić)

19Ferjančić, Ćirković, Stefan Dušan, 86.

20Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 134.

21Veliki duks ili mega duks, bio je glavni zapovednik vizantijske ratne mornarice.

22Radić, Vreme Jovana V Paleologa, 135.

23Isto, 135.

24ISN I, 516-517 (Božidar Ferjančić)

25Isto, 517.